Daj mi kanoćal, brzo! – viče baba sestri.
– Ma, šta će ti kanoćal u ovu uru? – čudi se ćaća – Nije još “Dnevnik”.
– Rekla mi je Mande da je sinoć vidila suside priko puta kako čine dicu!
– Misusovo! – krsti se mater – Jel bar spustila roletne?
– Nije, nego je brže bolje oprala ponistru da jasnije vidi! Daj više taj kanoćal!! – nestrpljiva je baba.
– Ma to je priko načina ulazit tako ljudima u intimu! – govori mater.
– Ugasi letriku! – naredi baba.
Ma nije red… – počne mater. Baba je zdimila jednon cavaton u šteker, drugon cavaton u mater. Oboje se ugasilo.
– Ajme, lipote, šta su nan sagradili nebodere isprid nas, voja me birat na koji ću kat! – predika baba sama sa sobon – Aha, aha, evo ga! Šta je ovo? – izdreči baba oči.
– Šta vidiš, šta vidiš? – nestrpljiv je ćaća.
– Bogami, biftek! Ko je vidijo ist biftek na vu skupoću?? Ma vidi ga šta guca, progorča mu oni senf dabogda!
– Ma jel ti gledaš šta ko jede ili traziš štogod drugo? – radoznalo će ćaća.
– A kad niko ništa ne čini! – razočarano će baba – Ili to ili su izgasili svitlo pa pošten čovik ne more njanci vidit.
Uto je teta Mande banila u kuću. U nas doma more banit ko kad oće jer mi ka poštena kuća istu nikad ne zaključajemo.
– Gledate, a? Čin san vidila ugašeno svitlo odma san znala šta je na stvari – iskusno će teta Mande.
– Za đavla gledan kad niko ništa ne čini!! – tresne baba kanoćalon o stol.
– A more bit da ode u vas to ne čine. More bit da to rade još jedino u nas, na Zelenki! – ponosno će teta Mande.
– Molin?! – zapini baba – Ode da ne čine?? Pa vidiš li da dnevno put Makra prođe više kolica negoli auta?!
– Ne vidin! – reče teta Mande – Ja samo znan da mi na Zelenki imademo i školu i vrtić a vi gori nemate ništa.
– Dakako da nemamo! – bugne baba šakon o stol – Našoj dici to i ne triba, to je pametno samo od sebe!
– Jeste li rekle da nećete jedna drugoj dirat u sela? – opomene ih ćaća.
Baba i teta Mande su punile kroz nos.
-Šta je ovo? Šta ovo dvoje čine? – otelo se materi.
– A vidi neviste, a sve ko neće!-prijekorno će baba-Daj vamo taj kanoćal!
– Daj da i ja vidin! – zasjaji teti Mandi oko.
Stisle su se jedna uz drugu i izbečile svaka po jedno oko u kanoćal. Samo onda je mater, za inat njima, upalila svitlo.
– Ajme, oslipila san namah! – kuka teta Mande.
Baba je itnila postol za materon.Teta Mande je itnila sve sta je imala iz đepova – staru dentijeru, crni konac, blagoslovljenu krunicu…padalo je na sve strane dok sestra nije rekla – Bogami, ako nas neko iz Milasove zgrade ne špija s kanocalon!
Baba je odma žđupila kanoćal od sestre.
– Je, drugi kat. Saće me čut!
Izletila na teracu i zaurlala – Na! I odmirila šakon do lakta. Teta Mande je skupjala bobice od krunice – Kakvo je ovo vrime došlo, više se ne moreš ni popišat a da te neko ne vidi!
Baba je naredila – Ugasite letriku odma! Ako oće rat, imat će ga!
– Aj, stara, ne čini manitaščine! – zdravorazumski će ćaća – Upalite letriku, oću čitat novine!
– Nema čitanja kad je ratno stanje! Upali bateriju i pokri se dekon po glavi! I šta je najvažnije – umukni! – oštro će baba.
– Kanite se ludorija kad san reka! – nervozan je ćaća – U dvaestprvon smo stoljeću a ja da moran trazit šteriku?!
– Kakvo je ovo doba došlo?!
– Mračno doba! – odrješito će baba.
