Daj mi kanoćal, brzo! – viče baba sestri.

– Ma, šta će ti kanoćal u ovu uru? – čudi se ćaća – Nije još “Dnevnik”.

– Rekla mi je Mande da je sinoć vidila suside priko puta kako čine dicu!

– Misusovo! – krsti se mater – Jel bar spustila roletne?

– Nije, nego je brže bolje oprala ponistru da jasnije vidi! Daj više taj kanoćal!! – nestrpljiva je baba.

– Ma to je priko načina ulazit tako ljudima u intimu! – govori mater.

– Ugasi letriku! – naredi baba.

Ma nije red… – počne mater. Baba je zdimila jednon cavaton u šteker, drugon cavaton u mater. Oboje se ugasilo.

– Ajme, lipote, šta su nan sagradili nebodere isprid nas, voja me birat na koji ću kat! – predika baba sama sa sobon – Aha, aha, evo ga! Šta je ovo? – izdreči baba oči.

– Šta vidiš, šta vidiš? – nestrpljiv je ćaća.

– Bogami, biftek! Ko je vidijo ist biftek na vu skupoću?? Ma vidi ga šta guca, progorča mu oni senf dabogda!

– Ma jel ti gledaš šta ko jede ili traziš štogod drugo? – radoznalo će ćaća.

– A kad niko ništa ne čini! – razočarano će baba – Ili to ili su izgasili svitlo pa pošten čovik ne more njanci vidit.

Uto je teta Mande banila u kuću. U nas doma more banit ko kad oće jer mi ka poštena kuća istu nikad ne zaključajemo.

– Gledate, a? Čin san vidila ugašeno svitlo odma san znala šta je na stvari – iskusno će teta Mande.

– Za đavla gledan kad niko ništa ne čini!! – tresne baba kanoćalon o stol.

– A more bit da ode u vas to ne čine. More bit da to rade još jedino u nas, na Zelenki! – ponosno će teta Mande.

– Molin?! – zapini baba – Ode da ne čine?? Pa vidiš li da dnevno put Makra prođe više kolica negoli auta?!

– Ne vidin! – reče teta Mande – Ja samo znan da mi na Zelenki imademo i školu i vrtić a vi gori nemate ništa.

– Dakako da nemamo! – bugne baba šakon o stol – Našoj dici to i ne triba, to je pametno samo od sebe!

– Jeste li rekle da nećete jedna drugoj dirat u sela? – opomene ih ćaća.

Baba i teta Mande su punile kroz nos.

-Šta je ovo? Šta ovo dvoje čine? – otelo se materi.

– A vidi neviste, a sve ko neće!-prijekorno će baba-Daj vamo taj kanoćal!

– Daj da i ja vidin! – zasjaji teti Mandi oko.

Stisle su se jedna uz drugu i izbečile svaka po jedno oko u kanoćal. Samo onda je mater, za inat njima, upalila svitlo.

– Ajme, oslipila san namah! – kuka teta Mande.

Baba je itnila postol za materon.Teta Mande je itnila sve sta je imala iz đepova – staru dentijeru, crni konac, blagoslovljenu krunicu…padalo je na sve strane dok sestra nije rekla – Bogami, ako nas neko iz Milasove zgrade ne špija s kanocalon!

Baba je odma žđupila kanoćal od sestre.

– Je, drugi kat. Saće me čut!

Izletila na teracu i zaurlala – Na! I odmirila šakon do lakta. Teta Mande je skupjala bobice od krunice – Kakvo je ovo vrime došlo, više se ne moreš ni popišat a da te neko ne vidi!

Baba je naredila – Ugasite letriku odma! Ako oće rat, imat će ga!

– Aj, stara, ne čini manitaščine! – zdravorazumski će ćaća – Upalite letriku, oću čitat novine!

– Nema čitanja kad je ratno stanje! Upali bateriju i pokri se dekon po glavi! I šta je najvažnije – umukni! – oštro će baba.

– Kanite se ludorija kad san reka! – nervozan je ćaća – U dvaestprvon smo stoljeću a ja da moran trazit šteriku?!

– Kakvo je ovo doba došlo?!

– Mračno doba! – odrješito će baba.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.