To nije matematička formula, ali naši načini vezanosti svakako utiču na izbor jednog, baš tog partnera, a ne nekog drugog.

U potrazi za ljubavlju često nailazimo na popularnu izjavu koja je podjednako rasprostranjena koliko i fascinantna: skloni smo da biramo partnere koji nas podsećaju na naše roditelje.

Koliko ima istine u ovoj psihološkoj teoriji, a koliko modernog mita?

Odgovor, citirajući Džona Boulbija i njegovu teoriju privrženosti, duboko je ukorenjen u našim prvim emocionalnim vezama.

Boulbi je tvrdio da prve godine života formiraju „unutrašnji radni model“, koji utiče na buduće odnose. Drugim rečima, naša početna vezanost – sigurna ili nesigurna, anksiozna ili izbegavajuća – teži da oblikuje način na koji se odnosimo prema drugima u odraslom dobu.

Zbog toga se neki od nas, gotovo iznenađujuće, mogu naći kako sa partnerom ponovo stvaraju poznatu dinamiku, kao da plešemo uz poznatu, ali ne uvek harmoničnu muziku. Često se stoga emocionalni eho odnosa sa ocem ili majkom ogleda u partneru kojeg biramo, kao da tražimo utehu u toj bliskosti, u tom kontinuitetu iskustva koji podseća na naš prvi koncept ljubavi.

Da li biramo partnera koji liči na našeg oca (žene)? Ili majku (muškarci)?

Vezanost sa svojim partnerom

Razlog je takođe prilično jednostavan: kada sretnemo tu osobu, primetimo nešto poznato, postoji privlačnost koju ponekad ne možemo ni racionalno da objasnimo: to su često duboke dinamike koje smo već iskusili na nesvesnom nivou, pa čak i ako te dinamike nisu uvek funkcionalne ili čini da se osećamo dobro, ono što mi psiholozi nazivamo privrženošću se pokreće.

Mora se reći i da kao što novčić uvek ima svoju lošu stranu, ima i onih koji se namerno distanciraju od tog porodičnog modela, posebno ako je ono što su videli i doživeli u porodici možda smatrano „pogrešnim” ili „bankrotom”.

Tako biraju pobunjenici. On se pobuni protiv toga, birajući suprotno, kao da na praznom listu papira želi da napiše novu priču. Ponekad je bežanje od negativnog modela jednako moćno u određivanju naših ljubavnih izbora kao i traženje sigurnog utočišta u osobinama voljenog roditelja.

Dakle, da li je moguće da postoji inherentna istina u izjavi da od partnera tražimo senku svojih roditelja?

Svakako da modeli vezanosti koje smo imali i dinamika porodice i para koje smo videli utiču na nas u izboru partnera. Ono što je sigurno je da su ljudski odnosi složeni i jedinstveni kao otisci prstiju, a svođenje njihovog ishoda samo na iskustva iz detinjstva bilo bi previše pojednostavljenje.

Uprkos tome, ne može se poreći da naše rane godine postavljaju osnovu na kojoj ćemo graditi palate naših budućih odnosa. Bilo da tražimo utehu u očinskoj ili majčinoj slici ili bežimo od nje, svoje roditelje nosimo sa sobom na put ljubavi, ponekad kao tihe saputnike, drugi put kao kompas ili svetionik sa kojeg se namerno odstupa.

Ponekad nas privlače različiti partneri u zavisnosti od trenutka života kroz koji prolazimo. Ponekad se sam odnos koji imamo sa našim figurama vezanosti menja tokom vremena i to nas takođe može navesti da tražimo partnere koji su manje-više slični našim roditeljima.

U zaključku, pravi fokus nije toliko na izboru da li da repliciramo roditeljski model ili ne, već na razumevanju kako je ovaj model uticao na nas i kako možemo, svesno, da napišemo naše lično poglavlje ljubavi.