Nedavno sam gledala fantastičan kratki film naziva “Thin Air” (Höhenwahn), u kojem muškarac, žena i njihova ćerka (rekla bih dvogodišnja) odlaze na odmor put Alpa.

U središtu filma je on, muškarac i otac koji ima paranoidnu shizofreniju. Organizovan oko toga, film je izuzetno vredan doprinos ilustrovanju i boljem razumevanju stanja i osećanja kroz koja prolazi osoba koja živi s (ovom) duševnom bolešću. Međutim, mene je, kao psihologa, u datom filmu i dinamici prikazane porodice interesovala, pre svega, pozicija deteta.

Kroz trinaestak minuta koliko traje pomenuti film, gledala sam muškarca koji se plaši – iako stvarne opasnosti nema. Muškarca koji vidi ono što u zbilji nije pred njegovim očima. Muškarca koji pretećom doživljava i svoju suprugu.

Pročitajte i ovo: Zašto nam je važna VEZA SA OCEM

Gledala sam i dete, njihovu ćerku, kako se plaši zajedno sa svojim ocem – dok on pokušava da ih “spasi”. Gledala sam kako, uz svog oca, uči da je svet opasno mesto i valja biti oprezan. Gledala sam i postavljala pitanje za pitanjem, u sebi i za sebe. Ovom bih prilikom volela da ih promislim zajedno s vama.

Pročitajte i ovo: Zašto nam je važna VEZA SA MAJKOM

Kada kažemo dete ili detinjstvo – mislimo bezbrižnost, nevinost, zaštićenost, sigurnost, udobnost i sreća. I bespomoćnost. Dete ne može, ne zna i ne sme samo. Ono se prepušta i bezuslovno veruje. Voli svoje roditelje kakvi god da su, ugleda se na njih, od njih uči ali i zavisi.

Za njih zna pre svih drugih i oni, na neki način, ostaju prvi i posle svih drugih. Svako dete živi život koji za sebe i njega biraju njegovi roditelji. I živeći ga funkcioniše i adaptira se najbolje što ume.

Pročitajte i ovo: Psihološke povrede u detinjstvu: Putevi bola popločani su dobrim namerama

Svako ima pravo da postane roditelj. To se podrazumeva i nikada ne dovodi u pitanje, zar ne? Odlučivanje na roditeljstvo se, štaviše, toliko ohrabruje da je uvek (i po svaku cenu) OK.

Pročitajte i ovo: Uskraćivanje ključnih potreba u detinjstvu i moguće posledice u odraslom dobu

Niko nikada nikoga nije pitao zašto želi decu ali se, s druge strane, osoba koja ih ne želi susrestne s bezbroj pitanja koja počinju sa zašto. Nije li neverovatno i krajnje paradoksalno to što nije pitanje, niti je važno zašto neko odlučuje da postane roditelj? Nije li izuzetno važno, ako ne i najvažnije, da razumemo zašto nešto biramo?

Čujem za bebu koja živi samo s majkom jer joj je otac alkoholičar ili nasilnik i bude mi je žao. Vidim decu vernika koja od najranijih dana žive životom crkve i ne mogu da ne veruju.

Pročitajte i ovo: Sve što treba da znamo opsesivno – kompulsivnom poremećaju

Vidim sina poznate tattoo umetnice odevenog uvek i isključivo u crno, u igri s lobanjama, kosturima i minijaturnim  mrtvačkim sanducima – jer njegova majka voli i živi gotik-pank estetiku.

Pročitajte i ovo: PANIČNI POREMEĆAJ – dijagnoza ili simptom?!

Vidim majku koja želi da bude iznad binarno kategorisanog roda i njenog sina koji je, naizmenično, odeven u pantalone pa haljinu. Vidim vegane i njihovu decu koja ne jedu meso, koliko god da im se jede. Bude mi žao te dece koja, jednostavno, ne mogu da budu bezbrižna i istinski slobodna deca.

Promišljam i pitam se koliko je OK uskraćivati dete za mogućnost izbora i nametati mu ono što mislite da je za njega najbolje? Samo zato što možete i u prilici ste da budete roditelj.

Vidim decu singl majki koja su im jedino ili najdraže društvo. Sinove koji su zamena za otišle, napuštene ili nepostojeće partnere. Upoznam decu čiji se roditelji ne vole i varaju – koja to znaju. Upoznam decu koja posreduju između razvedenih roditelja, iscrpljenu beskrajnim utrougljavanjem.

Pročitajte i ovo: Još uvek ste neudati / neoženjeni? Možda patite od gamofobije – straha od braka

Vidim roditelje koji svojoj deci materijalno mnogo toga ne mogu da priušte i njihovu decu, željnu svega. Čujem i (za) ženu, ko zna koju po redu, koju ginekolog, ne znajući ništa o njoj, posavetuje da što pre rodi – jer ima bolne menstruacije, policistične jajnike ili godina 30+.

Pročitajte i ovo: POVREĐIVANJE kao način života

Izgleda je od toga da nemate s kim ili nećete sami – važnije da razumete da dete najbolje leči ginekološke probleme i devojački život kao takav.

Vidim decu (pre)ambicioznih roditelja koja odgovaraju na sva njihova očekivanja i ispunjavaju sve njihove želje, pa treniraju najmanje jedan sport, sviraju najmanje jedan instrument i uče najmanje jedan strani jezik.

Pročitajte i ovo: Šta je potrebno da bismo počeli LJUBAV ISPOČETKA

Vidim decu izuzetno povučenih i zatvorenih roditelja, kojima je mrska i sama pomisao na bilo kakvo porodično okupljanje ili proslavljanje rođendana. I, jednostavno, bude mi ih žao.

Relativno se često može čuti “Majka je majka, kakva god da je”, “Ja sam te rodila, ja ću te ubiti”, “Dok si pod mojim krovom, radićeš kako ja kažem” ili “Ne može zato što ja tako kažem”.

Pročitajte i ovo: Promeniće se on: Dok kupujete vreme, prodajete sve vredno i važno što imate

Čemu se dete, slušajući te poruke, uči? Tome da jedino roditelj zna, ima prava, uvek je u pravu i može i da poseduje? Tome da roditelj voli i kada ne zna kako ili u ljubavi grubo greši?

Ljudi i danas, posle dve ćerke, pokušavaju da dobiju sina. Ljudi ni danas, posle dva sina, ne pokušavaju da dobiju ćerku. Šta se tim ćerkama time poručuje? Da su nejednake, nedovoljne, manje dobre ili vredne, jer nisu sinovi i “ne čuvaju prezime”? Da nisu željene koliko i sinovi, “zaštitnici” i naslednici?

Pročitajte i ovo: LJUBAV SA NARCISOM ILI SOCIOPATOM: Zašto su moji bivši srećniji sa drugima nego sa mnom?!

Čini mi se da se sledeće zaboravlja i uporno previđa, pa koristim priliku i prostor da podsetim da je na deci da budu samo, jedino i isključivo – deca. Nije na detetu da bude (jedini) prijatelj, partner ili roditelj svom roditelju i brine o njemu, za njega i zajedno s njim.

Pročitajte i ovo: Da li je kompatibilnost važnija od privlačnosti?

Nije na detetu da dobro pazi šta će i kako reći ili uraditi pred svojim roditeljem, niti da oko njega hoda “kao po jajima”. Nije na detetu da štedi svog roditelja i ugađa mu. Nijedno dete, nikada i nikako, ne bi trebalo da istrajava u osvajanju i zarađivanju roditeljske ljubavi, posvećenosti i pažnje.

Nije na detetu da razume da nemate za njega kojeg ste odabrali da imate – vremena, pažnje, strpljenja, nežnosti, ljubavi, novca… čega god. Nijedno dete nije biralo ni tražilo da dođe na ovaj svet, niti svako dete – samo zato što je dete – može i želi da zahvali na uslovima i (ne)mogućnostima u kojima živi.

Pročitajte i ovo: Kako da rukovodite famoznim milenijalcima

Nije na detetu da preživljava, pobeđuje i prevazilazi uticaje poreklom iz porodice. Nije na njemu da se slaže sa svim što mu plasirate i birate za i umesto njega. Nije na detetu da bude uplašeno i u strahu i brizi. Da vas doživljava odsutnim, nepouzdanim, punim nerazumevanja ili onim koji sabotira i manipuliše.

Pročitajte i ovo: KADA UM PATI, TELO JAUČE: Tvoje telo govori, saslušaj ga!

Znate, sasvim je OK ako ne želite ili niste za decu. Ako ne osećate da biste umeli i mogli da im pružite ono što verujete da zaslužuju. OK je ako vam je dovoljan “samo” partner. Ako osobu s kojom ste ne vidite i u roditeljstvu. Nažalost, mnogo je više onih koji su roditelji od onih koji su dobri roditelji.

Pitanje roditeljstva je, kao i svako drugo – pitanje izbora. Tako kako birate da završite srednju školu ili i fakultet; zaposlite se u javnom, privatnom sektoru ili budete sam svoj gazda; sklopite brak ili živite vanbračno, razvedete se ili u braku ostanete dok vas smrt ne rastavi – birate i hoćete li roditelj postati ili ne.

Pročitajte i ovo: TELO NIKAD NE LAŽE: Kada ne slušamo svoje emocije, telo stupa na scenu

Roditeljstvo nije i nikako ne bi trebalo da bude jedino i poslednje preostalo, ono što se podrazumeva, logično sledi i predstoji. Pre nego rodite nekog novog – rodite novu sebe.