Kada autorka kao što je Lana Bastašić odluči da otvori svoj dnevnik pred čitaocima, rezultat nije tek zbirka ličnih zapisa – već čitav svet uhvaćen između misli, putovanja i unutrašnjih lomova. „Crveni kofer“, dnevnik ove višestruko nagrađivane spisateljice, izrastao je u delo koje se čita kao intimna ispovest i kao literarni manifest o pisanju, ljubavi, prolaznosti i potrazi za sobom.
Bastašić se u ovom delu ogoljava bez zadrške – ona je istovremeno žena i spisateljica, strankinja i domaća, zaljubljena i izgubljena, sumnjičava i hrabra. Na stranicama „Crvenog kofera“ čitalac susreće autorku koja promišlja vreme i pripadnost, telo koje stari i menja se, i jezik kao jedino mesto istinskog doma. Ovaj dnevnik pisan je tokom njenog boravka na književnoj rezidenciji u Cirihu 2021. godine, a dopunjen je njenim fotografijama koje dodatno osvetljavaju lični ton zapisa.
Bastašić nas vodi kroz fragmente – misli, susrete, snove, sećanja – koji se sklapaju u mozaik ženskog iskustva u savremenom svetu. Njen ton je blago ironičan, ali nikada ciničan; nežan, ali i nemilosrdno iskren. Ona sebi dozvoljava da bude protivrečna, ranjiva i nesigurna – a upravo u toj autentičnosti krije se najveća snaga njene proze. „Crveni kofer“ je delo o domovima koje nosimo u sebi, o lutanjima koja su često način preživljavanja, o ljubavi i smrti, o delikatnoj ravnoteži između ličnog i kolektivnog sećanja.
Kao i u prethodnim delima, autorka potvrđuje da književnost nije bekstvo od stvarnosti, već način da se u njoj opstane. Njen rukopis, prepoznatljiv po preciznosti izraza i emotivnoj dubini, ovde je dodatno produbljen refleksijama o pisanju kao činu otpora i oslobađanja.
Podsećamo, Lana Bastašić (1986) rođena je u Zagrebu, a njen prvi roman „Uhvati zeca“ doneo joj je Nagradu Evropske unije za književnost i međunarodno priznanje. Dela su joj prevedena na više od dvadeset jezika, a njen glas danas se smatra jednim od najsnažnijih u savremenoj evropskoj prozi.
Kritičari ističu da je „Crveni kofer“ delo koje nosi puninu života – rutinu i otkrivanje, sastanke i rastanke, putovanja i bolesti, pisanje i smrt, ljubav i vreme koje nas neumoljivo menja. Dnevnik koji pokazuje da književnost nije luksuz, već potreba – i da ponekad pisati znači doslovno disati.
