Moćan, uzbudljiv roman jednog od najtalentovanijih pisaca nove srpske scene. Dostojan nastavljač Pekićeve tradicije opominjuće distopijske proze.

Crna knjiga daje intrigantnu viziju srpskog društva u bliskoj budućnosti. U ovoj državi na granici odumiranja, punopravnoj članici reformisane Evropske unije, kroz sudbine junaka, i osvrt na njihovu porodičnu istoriju sada već nestalog građanskog sloja, plete se ciničan omaž Jugoslaviji i otkrivaju uzroci propasti kojoj danas svedočimo.

Iza osnovnih elemenata priče – visoke korupcije i skrivenih tokova novca političkih elita, zataškavanja istrage ubistva uz pomoć tabloida i bekstva u svet virtuelne realnosti u pokušaju da se sačuva razum pred stvarnošću koja ljude okružuje – zapravo se krije sentimentalna povest porodice junakinje romana, Sene, i njena ljudska dilema: da li biti uspešna u ovakvom svetu, ili se, poput svojih predaka, upustiti u uzaludnu borbu s njim?

Pročitajte i ovo: Serija o kojoj svi pričaju – sjajna RTS-ova serija GRUPA obeležava ovu jesen

Crna knjiga, Luka Tripković, BOOKA

Elementi uzbudljivog trilera, istorijske fikcije, distopije i potresne ljubavne priče prepliću se u ovaj žanrovski amalgam pekićevske poetike, praveći od Crne knjige roman koji upozorava da od drveća više ne vidimo šumu, i da smo nadomak kraha tekovina sveta za koje su naši preci bili spremni da poginu.

Pročitajte i ovo: Robert Zetaler – Čitav život

Odlomak iz romana:

… Fascinaciju digitalnim sobom prekinulo je naglo pulsiranje organizma. Monitor je naglo zatamneo. Usledio je blag napad panike. Najednom, našao se negde. Ni daleko, ni blizu – samo negde. Negde drugde. A samo tren kasnije, to negde postalo je tu. I više nije bio neko ko je stigao negde, već onaj što pripada upravo tu, i samo tu, suveren, i saživljen sa svetom oko sebe.

Pročitajte i ovo: Stiven King – Rita Hejvort i Iskupljenje u Šošenku

Klaustrofobiju je zamenio gotovo teskoban osećaj beskraja. Oko njega je bujala vegetacija intenzivnih, do te mere jarkih boja da su mu čula dospela u stanje nelagodne zapitanosti o ljudskoj percepciji. Dodirnuo je jedan od milion cvetova, rasprostranjenih u beskraj. Jasno je video svaku poru, svaku pojedinačnu žilicu perunike obojene u ultramarin. Nepregledno polje završavalo se na horizontu; morem, osećao je. Lice mu je zapljuskivao prijatno suv vazduh kakav se oseća na Mediteranu.

Pročitajte i ovo: Frederik Begbede – Život bez kraja

Cveće mu je milovalo članke dok se kretao kroz njega. Isprva besciljno, a zatim odlučno. Hodao je tamo gde treba, ne znajući ništa više od toga. Ubrzo je, pod nogama, tamo, u dolini, ugledao grad. Kitnjasta arhitektura ukazivala se u treptajima, korespondirajući sa svetlom što svetli samo na jugu. Naselje je, u svojoj vernikularnoj razbarušenosti, obitavalo saživljeno sa okolinom.

Pročitajte i ovo: Elena Ferante – Priča o izgubljenoj devojčici

Prišavši, ipak je uvideo pravilnosti u organizaciji urbane strukture: široke, sistematizovane ulice oivičene su kućama, nikada višim od nekoliko spratova. Podsetile su ga na zdanja nalik onima iz gradova Srednje Evrope: jednostrešne, vedrih boja i diskretne, s pažljivo raspoređenim ornamentima na fasadama. Nizale su se jedna za drugom, usmeravajući putnika ka jezgru grada. Posle desetak minuta šetnje, pred Davidom se otvorio prostran trg, a tamo, monumentalna, i graciozna, crna kao ugarak, katedrala.

Pročitajte i ovo: Elena Ferante – Dani napuštenosti

Približivši se, primetio je da su delovi trga popločani istovetnim tamnim kamenom, te se činilo kako se od bogomolje, u pravilnim, koncentričnim krugovima, odašilje vera. Bila je pusta; ne i napuštena. Iako još uvek nikoga nije sreo, nije gubio osećaj prisustva. Nastavio je da hoda, a grad se, kroz urbanistički sfumato, postepeno menjao: na svakih nekoliko stotina koraka prelazio je u novu epohu, da bi se na kraju našao u grotlu postmodernističkih struktura.

Pročitajte i ovo: Virzini Depent – Vernon Trodon

Beskrajni nizovi nebodera, obmotani staklenim zavesama, sačinjeni od amorfne strukture čelika i svetlećih reklama, učinili su da mu se čula razbujaju. Najednom, našao se u gužvi, a zagrobnu tišinu smenila je zaglušujuća buka metropole. Odlučio je da uđe u jedan od lokala, načičkanih po rubovima širokih bulevara. Treperavi, nežnoplavi neon iscrtavao je sledeće reči: Ninth & Hennepin. Prostranstvo bara remetili su separei, prožeti, u geometrijskom saglasju, duž glavne prostorije.

Pročitajte i ovo: Skandinavski triler Pustoš, švedskog autora Arne Dala

Naspram ulaza se ukazala nevelika bina. Iz polutame, pred jarkocrvenom zavesom, nazirale su se konture muzičara, dok je stop-reflektor osvetljavao pevačicu. Bila je ogromna. Latifundija masti. Činilo mu se da će se uzana haljina, ukrašena cvetnim dezenom, i preko svake mere napregnuta, svakog časa rasparati po šavovima.

Pročitajte i ovo: Rumena Bužarovska – Nikuda ne idem

Obrijane glave, s tonom pudera na licu, izobličena od sala, u nosu je imala poveću, srebrnu minđušu. Uprkos tome, glas joj je bio veličanstven. To sipljivo, pegavo i masno stvorenje odašiljalo je tako skladne, melanholične melodije da je neko vreme samo nepomično stajao, trudeći se da upije svaki ton.

***

Crna knjiga, Luka Tripković, BOOKA

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.