Prolog. Prolom. Uvod. Uvid.
Seckam luk i đuskam. Vrtim se oko daske u ritmu, leva, leva, desna, desna. Ne plačem. Luk mi nikad nije izgovor za to. Zvoni telefon, nepoznat broj. Ulje se pregrejalo, muzika je preglasna.
„Dobar dan“, kaže Žena Sa Dva Prezimena. Znam ono drugo, ima ga i njen muž. Zbog kojeg đuskam.
„Ne mogu sad, ali proveriću, pa ću da vam javim“ , odgovaram joj tonom na smrt osuđenog komercijaliste u nekom nabavnom odeljenju.
Skidam kecelju, obuvam patike.
„Treba mi još luka“, kažem.
„Nešto si rekla?“ Iza monitora izviruje glava Čoveka S Kojim Živim.
„Ništa. Sad ću da dođem.“
Dobro je što je zima, možda se neću onesvestiti. Sedam na klupu ispred zgrade. Biram broj. Može da me mrzi, ali neću da budem kukavica.
***
Volite li flešbekove u filmu? Ja da.
Vraćam se iz banke. Podnela sam zahtev za kredit i nadu da ću moći da osvežim svoju malu firmu. Službenica koja je sa mnom razgovarala, rekla je da je sve u redu i da joj se baš dopada ideja koju sam joj iznela. Pitala me i nešto lično, kao – kad bi njen brat hteo da objavi knjigu. Računam – sve će biti dobro.
Dan je junski, još pitom, nisu ga spopale tropske vrućine. U busu, jednom rukom visim na šipki, drugom kuckam poruku poslovnom partneru. Trebalo bi to nešto novo, zbog čega i tražim kredit, zajedno da započnemo, pored onog u čemu, i inače, sarađujemo.
Razmišljam o ručku. Da li da produžim do zemunske pijace ili da kupim sve što mi treba u Maksiju preko puta zgrade? Bliže je i lakše.
Stiže odgovor.
„Na keju sam. Napravio pauzu od desetak minuta. Zurim u čamac na kome piše ‘Pustolov’ i mislim na Tebe.“
Prisećam se da smo na prošlom sastanku prepričavali neke od fora iz te dečje emisije.
Pitam ga: „Je l’ zbog mene il’ zbog Pustolova?“, a mislim se: Aj’ reci da je zbog „Pustolova“, ne budi providan.
A zadrhti mi nešto u dnu stomaka. Osećam kako mi se zadnjica zateže, a grudi rastu. Ne bi valjalo da je obrnuto.
Odgovor stiže brzo. Nema one neizvesnosti kao kad muža pitam: „Kad ćeš kući, da ne podgrejavam više ovo?“
„Zbog Tebe“, kaže. „Mislim kako bi bilo divno otploviti negde s Tobom.“
Vratim telefon u torbu. Visim i dalje.
Patetičan, znači.
Oni koji vise obično se više ništa ne pitaju – ali…
Znam kako izgledam. Od onih sam kojima kažu: „Ma daj, nemaš toliko… Ne bih ti dala više od tri’es pet!“ Al’ to nije zato što sam vitka i zategnuta, nego zato što mi se oči smeju. I zato što umem da zasmejavam ljude. A zasmejavani su blagonakloni. Imam skoro deset kila viška i skoro isto toliko manjka samopouzdanja. Ako se samopouzdanje meri u kilogramima. A ako se meri u godinama… već sam u penziji.
Mada imam (tek) četrdeset šest , mislim da više ništa ne može da me iznenadi. Probala sam sve. I da se prvi put udam. I da se razvedem. I da se drugi put udam. Probala sam da probam da ne budem, romantična, jer nisam. Ništa mi ne znači. Niko me nije zaprosio. Dogovorili smo se.
Kad sam se prvi put udavala, budući mi je prebacio to što sam zakazala venčanje, a on još nije kupio pantalone. Kad sam se, posle dovoljno godina, udala za drugog, mislila ste da je strast dovoljna da zavara glad. Vodili smo ljubav besomučno, sve dok televizor nije postao ognjište, sve dok večera nije postala uteha, a ne uvod u besanu noć.
Izvadim telefon iz torbe.
Pitam ga: „Hoćeš li na kafu?“
Ima li išta bezazlenije od kafe? Pa, bar tri puta smo dosad pili kafu i jezik nam se izlizao od priča o planovima i poslovnim dogovorima.
Poslednji put, kad smo se videli, nešto smo potpisali. Ja, pa On. A nije bilo obećanje: dok nas smrt ne rastavi. Bilo je: …a za sve sporove nadležan je Privredni sud u Beogradu…
Tada, bila sam očajna. Izašla sam iz stana s namerom da se nikad više ne vratim. Plakala sam. Imala sam klasične „jaovovišenemogu“ podočnjake. Bili sam nenašminkana. Ček, a kad sam uopšte našminkana?! U haljini u kojoj izvodim kučiće. Imala sam pečat u tašni, trebao mi je povod da negde odem i rekla sam: „Ok, sad ću da dođem da overim to…“
Bilo to pre dve sedmice, tako nekako.
Danas…nisam telefon pošteno ni vratila u torbu a On kaže: „Hoću.“
Lako se dogovaramo gde.
***
Prepoznali biste onog ko vam neće biti ljubavnik, je l’ da? Lakše nego onog koji hoće. Onaj koji neće – imao bi stomačić, gledao bi vas onako profesorski, preko naočara, imao bi kratke prste na rukama.
Pitam ga: „Šta je ovo?“
On kaže: „Ne znam.“
Kao da ima 43 zuba, mislim. Tolika su mu ta nasmejana usta.
Ima fleku na pantalonama. Smeta mi to. Dođe mi da ga pitam od čega mu je.
Sinoćni pobednik Evrovizije bradato se smeši sa ekrana u kafiću. Njemu to sve simpatično. Mislim: Ako mu je Končita ok, onda ne postoji ništa što ne može da stane u njegovu glavu.
Drago mi.
Još ne razmišljam o tome kako bih mu otkopčala i ono drugo dugme na košulji. Istrtljam sve o sebi. Kao da sam na razgovoru za posao. U stvari, na razgovoru za posao bila bih opreznija: ne bih rekla da čak i leti spavam s čarapicama na nogama.
Pričamo u pričama.
Kažem da su meni reči sve. I kako imam prijateljicu s kojom sam prestala da se družim jer mi je slala nepismene poruke.
Prestani da se osmehuješ, zaljubiću se…molim ga u sebi.
„Smešno mi“, kaže On, „koliko sam puta pročitao onaj tvoj meil…sećaš se…kad sam bio u Novom Sadu, pa mi ti javila ono…? E, tad…i pokušao da pronađem grešku. Nešto…I pomislio: grozna je, ista ja…“
Prestaje da se smeje.
„Biće sve u redu“, kaže.
I ja znam da smo, ne dodirujući se, neku granicu prešli, jer tako nešto ne kažeš nikom kad je nešto dobro.
Telefon luduje u mojoj torbi. Ispala sam iz dnevne kolotečine. Telefon zna. Kao i onaj kome sam na brzom biranju.
Rastajemo se. On strogo levo, ja strogo desno. Makar se nismo rukovali. Idemo istom ulicom, različitim stranama. Maše mi…kao…baš smo ludi.
Prespavam (to).
Ujutru slušam Kristinu Kovač i „Kolena“. Pišem drugu kako su mi noge kao slomljene, ne samo da klecaju.
Drug mi kaže: „Pitaj ga šta misli o Končiti. Ako to prođe…“
***
Autorka teksta: Katarina M.
