Bek tu rijaliti.
***
Mada, ja jesam, inače, kukavica. Izbegavam sve ono što može da me zaboli. Depilaciju, bušenje ušiju, injekcije, tetoviranje. Kamenac sa zuba skidam iz tri-četiri navrata, svaki put sa anestezijom. Izbegavam razgovore ako znam će da me povrede. Odlažem.
Al’ sad…sedim na toj klupi, tresem se…treba mi cigareta, mada nisam pušač. Zvuk u slušalici se pojačava, zaista sam je pozvala. Ne javlja se odmah. Sustigne me misao da sam sad ja nju zatekla, da nije očekivala da ću pozvati. Ne znam više šta je rekla, svesna sam samo da je tu. Ona i ja. Razgovaraćemo. Kažem samo ime, zna ko sam, izvinjavam se što nisam mogla odmah da pričam. Ućutim i ne dišem.
Iz nje progovara Mehanička Žena: „Da li se u proteklih osam meseci nešto u vašem odnosu prema mom mužu promenilo?“
Odahnem.
Neću morati da je lažem.
„Ne“, kažem, „zaista nije.“
Jer…nije.
Isto je kao prvog dana. Prepoznato. Nađeno. Blisko.
***
Flešbek No 2
Lako mu pišem. Ne oklevam pre nego što pošaljem poruku.
„Plašim se.“
„Samo se pusti“, odgovara.
I ja mu verujem. Kao što sam uvek verovala svim dečacima u koje sam bila zaljubljena. A imam gen za prepoznavanje dobrih dečaka. No i zbog dobrih dečaka može itekako da se pati. Jedan, kolega sa fakulteta, mi je u nežnom ljubavnom pismu pristiglom iz druge republike ( u moje mlado vreme tako smo se dopisivali), tokom letnjih ferija, napisao da me voli, ali da mu mama više ne da budemo zajedno. Za njim sam cmizdrila dve godine, toliko je dobar bio.
Šaljem mu link za onu pesmu Kristine Kovač.
On je nešto ozbiljniji. Odgovara: „Jureći ljubav, Goribor.“
Tražim ga na Fejsbuku. Nema ga na Fejsbuku.
Ah, čudak, pomislim razočarano, ali uz osmeh. Eto meni zabave: ima da ga napravim od delića sa raznih strana, nije ni svestan kako ću dobro da se pripremim za sledeći susret. Gugl je malo predusretljiviji: tri slike (na jednoj je bezveze, na drugoj je mnogo mlađi, na trećoj se smeši, onako lepljivo) i čitav čaršav od naslova raznih tekstova ispod kojih je potpisan.
Aha, vodi, znači, paralelan kolumnistički život o kome ja ništa ne znam.
Kliknem neodređeno negde. Čitam kao da čitam ljubavnu pesmu. Takve su mu reči. Zaigrane. Rečenice su mu komotne, ne guše ih preterani opisi. Igra se zagradama. Dvoznačan je. I uzbudljiv.
Gledam opet onu sliku na kojoj je osmehnut. Zumiram. Brojim borice-smejalice. Prstom prelazim preko ekrana…
Žurim u kupatilo. Blenem u ogledalo. Sama sam, srećom, ali neću još dugo biti i moram da proverim da l’ se vidi. Moram da budem sigurna da nemam neki plamteći znak iznad glave i da mi se zenice nisu, kao u crtaćima, pretvorile u srca koja pulsiraju. Preseče me sopstveni ledeni pogled. Maska, model ace-age 1, ona što je nosim u trenucima vrlo kriznih situacija.
Poruka.
„Ajde da ti pokažem Pustolova“, predlaže.
„Ajde“, ne oklevam.
Nažvrljam poruku da sam sa Tim i Tim na sastanku, što i jesam, ali ne poslovnom, da ću na povratku kupiti picu. Ne šaljem SMS, ne treba da zna kad sam izašla. Ostavljam šolju kafe pokrivenu tacnom, da se ne ohladi. Jer znam da sam ja hladna. I da ga ne mogu drugačije obradovati. Izlazim.
Ulazim u auto koji nije naš. Štrecne me to što ima bolja kola od nas. Dođem sama sebi duplo nepoštena.
Čamac taj, koji je hteo da mi pokaže, običan sasvim. S malom kabinom i šarenim zavesicama.
„Vidiš“, kaže, „dovoljan da se otplovi negde.“
Posmatra me ljubopitljivo.
„I ti si u ovoj kanti hteo da me izvezeš na reku… ?! Da se podavimo?“
Sputavam smeh, ali ne moram dugo, jer se on smeje i smeje i smeje.
I to nas veže. I odveže.
Hodamo uzanom ulicom naviše. Priča. Ne prestaje da priča. O školi u koju je išao, a koja je tu u blizini, o tome kako je na velikoj terasi s bratom igrao fudbal. Ali i pita. Ne gubi me u svojim pričama. Kao da zna da mi je mnogo lakše kad mi se postavljaju pitanja. Ne volim sama da pričam o sebi.
Stojimo iznad grada, malog grada u velikom gradu. Kažem kako bih volela tu da živim. Kažem kako volim reku i da svako jutro moram da odem do reke, ne mogu drugačije da započnem dan.
Iza mene je. Toliko blizu da ga osećam u kosi, ali me ne dodiruje.
„Moram nešto da ti kažem“, čujem ga, mada gotovo da šapuće.
Ne dišem.
„Kaži.“
„Znaš, dole je bilo jedno mesto k’o stvoreno da te poljubim.“
„I?“
„I nisam smeo.“
Ne okrećem se. Gurnem ruke duplje u džepove. I mislim kako se nikada neću pomeriti, jer, ako se pomerim, moraću da ga poljubim i onda više nećemo moći da prestanemo. Mislim kako će neko morati da pozove neku specijalnu službu da nas razdvoji, kako će morati da nas pospu nekim razređivačem ili da nas, u krajnjem slučaju, dizalicom utovare na neki kamion i odvezu odatle, da bi i drugi ljudi mogli da priđu i da se ljube.
I tako, sve se ne okrećući, pričam mu kao sam kao mala gledala neki strašan film o čoveku koji se zaglavio u telefonskoj govornici i nisu mogli da ga izvade, nego su ga smestili u neko skladište, na tavan, a tamo je bilo još desetine takvih, zarobljenih, odavno mrtvih.
On se opet smeje. Vazduh se proredio, nije više voda. Mogu da udahnem.
Čavrlja i dok se spuštamo. Brižljivo čuvamo postave svojih džepova. Nekoliko puta me prihvati za lakat kad se, smotana, spotaknem o kaldrmu.
I onda kaže: „Stani.“
I stanem.
Kaže: „To je to mesto.“
Poljubac nije oprezan. Nije ispitivački. Ljubi me kao da će da me popije, kao da smo se ceo život ljubili. Udobno mi je u njegovim ustima.
Zazvoni mu telefon. Uzdahne. Pokazuje mi displej, vidim ime zajedničkog saradnika.
Kaže:“Ako mu se ne javim, zvaće još sto puta.“
„Znam, takav je.“
Popodne jedem picu, kuvam novu svežu i toplu kafu, slušam, odgovaram, klimam glavom, pitam, učestvujem.
Proveravam meilove. Jedan s dobro poznate adrese. U cc-u sam, u vezi sa sutrašnjim sastankom i potpisivanjem ugovora. Moli za malo pomeranje, zaboravio je da ima neku akciju s klincima.
A nije da nisam znala.
