Bračni rijaliti

Svađe ne prestaju. Il’ utihnu tek, zlokobno.

A i nisu svađe. Više su moja ćutanja i njegova nada da će vikanjem da me trgne. Ali samo me uplaši. A kad se uplašim, spava mi se. Želim samo da ućuti.

„Pusti me da spavam…“, peva Gabi Novak.

I kažem da ne mogu. Da ćemo sutra. Teško je reći: ne volim, ne želim, muka mi je, volela bih da te nema. A ne mogu ništa da kažem. Znam da ga ponižava sve to što ne mogu da izgovorim. Otvorim usta, ali ne izlazi ništa. Kao onaj žabac u crtaću što hoće da peva samo onda kad se to od njega ne očekuje.

„Ne možete na silu da pričate“, kaže mi psihoterapeutkinja, kad joj se požalim da moj muž očekuje od mene da nešto kažem, da razgovaramo.

„To vam je kao kad vas neko tera da piškite onda kad vam se ne piški, isto je…“ ubeđena je.

„Jeste, al’ meni se nikad ne piški.“

Ali svaki izgovor je dobar, pa  s tim jakim fiziološko-filozofskim  argumentom pobegnem u spavaću sobu.

Otvorim poruke na telefonu. Pa pročitam, kao bajku pred spavanje, neke reči koje štite, neke reči kroz koje ne može ništa da prođe:

„Mislim na tebe, samo da znaš. Mislim da li si dobro i svoja. Ljubim u skraćenu kosu i ono mesto na vratu gde je bila…čuvaj se(be).“

I gurnem telefon pod jastuk, tako mi se čini da bih mogla da ga čujem kako diše, negde tamo.

 

Flešbek No 8

Posmatram ga kako naručuje hranu. Jelovnik u levoj ruci više mu je kao podsetnik, nego kao nešto čega bi se trebalo pridržavati. Desnom rukom  diriguje. Kombinuje jela, bira ukuse, uklapa tako da uvek bude neki kontrast koji će pojačati ono što želi da oseti. Konobar je iskusan i nezbunjiv, ali pažljivo zapisuje. I meni dođe da izvadim blokče, sigurnosti radi, da makar naznačim datum. Prvi put pomislim da nismo isti. On svoju ljubaznost gura napred, kao neku ralicu, i uspešno napreduje tamo gde je zamislio. Ja sam ljubazna umereno, pa kod neosetljivijih često naiđem na odbijanje. A takvih je više.

„Imaš li ti neku posebnu želju?“ pita kao da je posle njega moguće još nešto poželeti.

„Imam“, kažem, a on me pogleda iznenađeno, al’ obradovano. Pokazala sam inicijativu kad je hrana u pitanju.

„Da ti tvoja medna usta još jednom poljubim…“ odrecitujem mu.

„Izgleda da je to sve… ovo drugo ćemo sami“, nasmeje se i vrati jelovnik obradovanom konobaru koji pokušava da se pravi da ništa nije čuo.

Sedi uz mene. Sedišta u restoranu, srećom, nisu stolice, pa može da mi bude blizu. Uvek imamo problem sa stolicama, ograničavaju nas. I uvek pokušavamo da sedimo jedno preko puta drugog, da možemo da razgovaramo gledajući se oči, ali nas to gledanje u oči uvek dovede do sad ću da pređem tamo.

I onda bude lagani dodir na mojim leđima. Prst na ogoljenom i oslobođenom parčencetu kože.  Da…gornji i donji rub mojih haljina, suknji…graničnik. Kao da postoji pravilo o dodirljivosti  u javnosti. Pravilnik…koji se naruši kad se najmanje nadam.

Sto nam uskoro bude zatrpan tanjirima. Ima poneku rekao sam da ovo bude sa strane primedbu, ali je zadovoljan.

„Pa mi ovo ne možemo da pojedemo“, primetim.

„I ne moramo. Ali moramo da probamo“, odgovori, nudeći mi prvi zalogaj.

Učim od njega kako se jede. A ne jede samo zato što je gladan. Jede zato što uživa.

„A ne znaš da kuvaš?“ upitam, kao da proveram, po ko zna koji put.

Odmahne glavom, jureći viljuškom moja usta.

Glupo pitanje. Ima on ko mu kuva…

U meni se probudi takmičarka-domaćica.

Jede polako. Hrana ne nestaje suviše brzo, ali escajg temperamentno pleše: secka, prebacuje, ubacuje, sklanja, okreće, izdvaja…

„Pa šta jedeš kod kuće?“ pokušavam da budem lukava. „Mislim, s obzirom na to da si isprobao sve egzotično što u ovom gradu postoji…šta najviše voliš?“

„Skoro da kod kuće više i ne jedem“, kaže.

A ja odmah učitam dvosmislenost u tu jednostavnu rečenicu.

Isključim se. Posmatram njegova usta isto kao što čitam njegove tekstove. Bez emocija. Dobro održavan usni aparat. Sredstvo za rad. Kao njegov lap-top. Uredno čisti kamenac sa zuba i apdejtuje anti-virusni program na kompu.  Pomislim kako se nikad ne bi reklo da je on čovek koji melje sve pred sobom. Čovek koji se igra. Rečima. Izvadim opet ono imaginarno blokče, te pribeležim da sam prvi put pomislila da bi tako mogao da se poigra i sa mnom. Vratim blokče, naslonim viljušušku na ivicu tanjira i uštinem ga.

„Hej… Šta ti bi?“ iznenadi se i zagrcne.

„Ništa“, kažem, „samo pazi šta ćeš posle da napišeš.“

I pazi. Jer u sledećem broju časopisa ipak ne pročitam ovo:

Tvoj stomak je idealno polazište za gastro putovanje širom Tebe. I tokom ovog vođenja ljubavi, krenuli smo na maštovito poigravanje novim ukusima počev od tvojih neobičnih grudi  sa ukusom  feta sira i peste od rukole, nežne teksture i fine harmonije ukusa… Potom efektno osveženje u vidu sjajnog miksa poljubaca u salati od zagrljaja i pohovanim dimljenim sirom, pa vrlo ubedljiva, savršeno mekana tvoja zadnjica  u sosu od zelenog bibera, znalački i odabrana i pripremljena…

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.