Psiho-rijaliti
„Vi ste se udali za vašu mamu“, kaže mi psihoterapeutkinja.
Između nas je niski stočić, na njemu kutija sa papirnim maramicama. Duboko sam utonula u trosed. Ona je preko puta, na visokoj stolici. Sasvim sam sigurna da ima bolji pregled.
„A je l’ stvarno ima ljudi koji se rasplaču i onda moraju da koriste te…maramice?“ pitam je, praveći se da nisam čula ono što je rekla.
Zbunim je, a nije lako zbuniti nekog ko je navikao da sluša gluposti.
Ja to ne bih mogla. Da se rasplačem. Mada sam videla da se u filmovima to redovno dešava.
Mislim o tome kako nije rekla ništa što ne znam, samo je bila sažetija.
„Vas je teško rasplakati“, konstatuje.
„Plačem kad sam besna…i to me strašno nervira jer on to doživljava kao moju slabost.“
Posmatra me. Pogled joj je jasan i otvoren. Kad bi njene oči bile livada, mogla bih dosta daleko da odem.
„A plačete zato da ne biste uradili…šta?“
„Plačem da mu ne bih rekla sve što mislim o njemu…ne želim da ga povredim.“
„Ne želite da ga povredite…“, ponavlja za mnom, paleći cigaretu. To uradi uvek kad hoće dublje da se usredsredi na nešto.
„Ne želite da ga povredite, ali ga puštate da on povredi vas. Mislite li da je to ok?“
Znam kakav odgovor očekuje. I znam da zna šta ću joj reći, pa zato ćutim. Naši razgovori su racionalni. Niz pitanja, niz odgovora, pa niz zaključaka. Uvek pokušava da prokopa dublje.
„Zar nisam zaslužila?“ pitam je.
Uzdahne. Ne bi smela da pokaže da je nerviram, ali znam da je tako. Vidim kako odmahuje glavom i misli kako smo ovo već mnogo puta prošle. Ja ne bih imala strpljenja. Da sam na njenom mestu, sad bih skočila i pridavila tunjavu mene.
Umesto toga, dvesta šezdeset osmi put me pita: „Zašto?“
„Pa nisam baš neki primer uzorne supruge…“, kažem ljutito.
Zna, zna ona šta mene muči. Zna da sam došla po batine, po kaznu. Zna da sam došla po, pečatom overenu i od sertifikovanog lica potpisanu, potvrdu da sam – loša. Al’ ne da, muči me.
„Samo ste se zaljubili“, smiruje me.
Ne dajem joj pare da bi me milovala, ne treba da joj budem simpatična...mislim. I još mislim kako više neću da dolazim i kako ću da pronađem nekog drugog.
„Al’, ajde, sledeći put ćemo da probamo da nađemo put iz tog pakla…“, predlaže, a ja ne znam na šta tačno misli. Na moj brak, na moju (ne)primerenu vezu, na moj život. Al’ me mrzi da je pitam…
Flešbek No 7
„Tako sam se isto upoznala sa mojom prvom drugaricom, u zabavištu“, nekako izgovorim preko ogromnog zrna grožđa koje mi je strpao u usta.
Sedimo uz reku, na onoj strani keja na koju dolaze samo oni iz komšiluka kad hoće da operu tepihe. Ostali se mogu smatrati zalutalima. Ili sklonjenima, kao što smo nas dvoje.
„Kako to?“
Poljubi me. Sledeće zrno me čeka spremno.
„Pa ove pitalice…“ kažem i zinem zadovoljno. Dopada mi se kljukanje.
„Ti si prva počela“, glumata, kao braneći se.
***
Upravo je stigao s puta, tri dana ga nije bilo…Slao mi je poruke u kojima je pisalo kako večeri mirišu na mene i kako bi voleo da je vetar, da može brže da se vrati… Slao mi je muzičke razglednice, a mene su te tužne note radovale, jer sam osećala bliskost. Osećam morsku svežinu u njegovoj kosi. Sunce je bilo blagonaklono, tek je osenčen, mada mu je ten svetao, mogao bi lako da izgori.
Ne pitam gde je bio, važno mi samo da je tu.
Igramo se.
Igramo se igre: koliko smo isti. I to se uvek igra isto, bez obzira na to koliko godina imaš.
„Moja mama je bila farmaceut.“
„I moja.“
Pogleda me, pokušavajući da proceni da l’ se šalim. Već se svikao na to da sam blesava.
„I Cecina mama je bila farmaceut.“
„Ko je sad pa Ceca?“ pita iznenađen imenom za koje nije siguran da l’ ga je ranije čuo.
„Pa ta moja drugarica iz zabavišta…a šta ti je bio tata? Moj je bio oficir.“
Grožđe je slatko, čak preslatko, ne bih više, ali ne mogu da odolim poljupcima koji idu uz svaki grozd.
Sad me već posmatra zapanjeno i verovatno prebira po rupičastom sećanju da l’ mi je ranije nešto rekao.
„Zezaš…? I moj je.“
Smejem se. Simpatično mi to kako kaže mama i tata. Ozbiljno se igra, ne koristi pogrešnu terminologiju.
On je na redu: „Imam mlađeg brata.“
„I ja“, kažem ponosno jer volim da pominjem brata.
„Mnogo mlađeg brata“, kaže u-ta-ta tonom.
„I ja.“
I prestaje da bude čudno. Postaje ozbiljno. To da smo isto godište znamo od početka. Znamo i da imamo istog omiljenog pisca. Najdražeg. Znamo i da čitamo isti nedeljnji časopis. Iz istog razloga. Znamo da smo oboje želeli da studiramo književnost. A nismo. Znamo da i u njemu i u meni čuči pisac…
Nedovoljno hrabra spisateljica zaljubljena u neodlučnog pisca, vidim koncept priče u glavi.
„Moji su uvek mislili da sam nemoguć, bez obzira na to što je on uvek pravio gluposti. A bio sam nemoguć samo zato što sam…“
„…ćutao“, završavam njegovu misao.
Pokušavam da objasnim sebe: „Ćutanje mi je bio jedini način da se…“
„… zaštitiš. Znam. Isto.“
Mljackamo grožđe, još ga je dosta u kesi. Više se ne ljubimo. Samo se primakne još malo do mene.
„A za koga si navijala u košarci?“
„Za Cibonu. Ti?“
„O, pa mnogo bismo se mrzeli“, kaže ozbiljno. „Ja sam navijao za Partizan.“