Jutarnji rijaliti

 

Postoji više načina da se otopi led. Najprostiji je čekanje. Kao kad otapate frižider (pre no frost ere), pa povadite sve iz njega, isključite ga i onda – čekate. Možete čitavu stvar da ubrzate, recimo, fenom za kosu, ali se nekad desi poplava, da ne možete dovoljno brzo da pokupite svu tu…vodu koja curi. I bude dupli posao.

Ali – nevešta sam u čekanju. Uvek mi treba katalizator da ubrza proces.

A dešavalo se i da ne isključim frižider.

Struja i voda.

Razmišljam o svom nestrpljenju dok prolazim pored njegovog automobila, parkiranog ispred kafea u kome obično počinje radni dan. Sastanak za sastankom, al’ uvek vreme za poljubac, kad se javim da sam tu. Moja i pseća jutarnja rutina na putu ka reci.

Pišem mu: „Tu sam, al’ ne znam…prvi put ne znam – da l’ smem, da l’ hoćeš…?

Vrtimo se po bloku čekajući odgovor. Psima svejedno, a ja se osećam k’o uhoda.

„Sorry“, kaže, „rekao sam ti…seti se svega, seti se šetnje, objasnio ti…ne mogu. Pusti (me). Pisaću.“

„Al’ bila sam ti ‘kuća za ptice’, bila sam ti…“

I prvi put posumnjam u njegove reči, u svo to srcu ugodno pisanje.

Jer – vešt je. Od jedne reči pravi dve.

„Jesi…i još si. Samo sad – pusti. Stani. Pocepan.“

***

Flešbek No  6

Pišem mu o Ostrvu.  Kažem da ću danas malo ranije da odem tamo, da ću da spremim večeru, da ću da ga čekam. Kraj je sezone, obala je gotovo pusta. Otvoriću plave škure na našoj beloj kamenoj kući, otvoriću sva vrata, staviću bokore lavande iz uzglavlje, izribaću betonski pod u kuhinji – mirisaće na letnji pljusak, slušaću Plasida Dominga, biću bosa, odneću ležaljke na plažu, suncobran neću – sunce zalazi.

„Smeš li sama preko?“ pita.

„Znaš da mogu sama bilo šta“, odgovaram. „A, uostalom, more je moj drug.“

A mislim kako je Ostrvo naša jedina realnost.

I kako je more često previše uznemireno i  kako retko možemo tamo. Al’, dobro,takva je, valjda, situacija sa svim ostrvima. Naročito onima u glavi. Do kojih se prebacuješ malenim čamcem za dvoje.

***

„Tu sam“, javlja.

I ja izletim, spremna već odavno, hrlim da se vidim s drugaricom koju nisam videla odavno, a koju moj muž nije upoznao. Al’ zna da smo prijateljice na fejsu…Jedna od onih koji mi prave društvo na Ostrvu, kiselo se smešim, dok se ogledam u ogledalu u liftu.

***

„Izvini, nije čamac“, kaže uz široki osmeh, „moraćemo kolima.“

„Samo što dalje“, kažem i vezujem se pojasom. Kad metalna kopča škljocne, imam utisak kao da sam se vezala za njega. I da sam sigurna. Ne zove se to džaba – sigurnosni pojas.

To mu ne kažem, pomislio bi da sam luda. Možda. Mada se po Ostrvu dosta opušteno kreće.

„Imaš li neku želju?“  – spreman je da mi ugodi.

„Pravo do kraja sveta“, spremno odgovaram.

***

Veče je letnje, ali pitomo. Borba sa vrelinom dana ostala je iza nas. Čak ni ne izgledamo iscrpljeno. Nema boljeg osveženja od zaljubljenosti. Ruka mu  je u mom krilu, na mom kolenu, igram se njegovim prstima. Tek ponekad je skloni da bi promenio brzinu, ali uvek je vraća. Idemo ka Jezeru.

„Znaš li zašto smo ovde?“, pita me .

„Pretpostavljam zato da bismo uživali u romantičnom zalasku sunca…mada je mrak već pao, ako nisi primetio.“

Ljuta sam pomalo jer me još nije poljubio, a i sandala me žulja. Mali oglodani prst desne noge može itekako da rasplače ženu. Deset minuta već hodamo stazom uz obalu, kao drugari. Priča mi kako je super kupati se na nudističkoj plaži, mada, eto, na Adi to još nije probao…prst me boli, nije mi do asocijacija.

„Pogledaj“, kaže i pokazuje mi tablu iznad vrata kafića.

Čitam. Piše: Na kraju sveta.

Pazi ga, molim te, stvarno me odveo tamo gde sam htela.

Spuštamo se do vode, šljunak beži ispod mojih sandala, dva-tri puta me jako zaboli srce… al’ to je samo refleksija od prsta, znam to.

Pokušavamo platnene ležaljke da postavimo što bliže. Osećam kako mu je koža vrela. Otkopčavam mu još jedno dugme na košulji. Ništa više ne diram, samo ostavim tako.

Konobar dođe i ode. Blesavo se pitam kako će posle da vozi, ako popije ovu čašu vina. Kao da je to najopasnije što u ovom trenutku radi. I shvatam da sam zanemela od treme. Da mucam, umesto da pričam, da ne umem da se ponašam.

Leva šaka mi je ispod njegovog dlana, desnom se grčevito hvatam za čašu i pokušavam da pijem u što manjim gutljajima. U glavi mi Miranda iz „Seksa i grada“ koja se od slične treme napije i upropasti vezu sa nekim sjajnim bajom policajcem. Na silu otvaram usta i brbljam o bivšem ludom komšiji slikaru koji je sa balkona uzvikivao kako u savskom jezeru živi ogroman som.

„Katarina, recite mužu da se ne ne kupa tamo, recite mužu“, pokušavam da imitiram uzbuđeni starački glas i onda se presečem jer…pomenula sam muža.

Smeje se. Bude mi lakše. Ućutim opet, al’ sad drugačije. Mirna sam kao jezerska voda.

Diže se iz ležaljke i seda na pesak ispred mene. Otkopčava mi sandale. Skida ih. Primećuje povređeni prst. Ljubi ga. Ljubi mi stopla. Prislanja tabane na grudi. Bilo bi dovoljno da ga samo malo gurnem, pa da padne na leđa. I izbavim nas tako iz ovog divnog romantičnog trenutka, jer ja ne znam šta ću s tim, ja ovo ne umem. A mislim i da ne volim. A možda samo nisu voleli oni sa kojima sam do sada bila.

Izuva se, zavrće pantalone do kolena, ustaje i pruža mi ruku.

Zakoračimo u reku. Racionalni krajičak mozga upozorava na ljude koji sede iza nas. Panic-alarm  podivlja u jednom trenutku, a onda pregori. Voda gasi sve. Pokvasi mi se rub haljine.

Ljubi me i povlači haljinu naviše, kao da će da je skine pred svima. Lagana tkanina me miluje po butinama. Šapuće mi da su mu mokre nogavice…

„Jao, pa hajde da izađemo“, divljam k’o nepriptomljeno mače.

Zagrli me s leđa, ruke su mu na mojim bokovima, pušta haljinu da padne…u kosi mi je, na vratu.

„Znaš šta sad radim?“, pita.

Znam, dezintegrišeš me na atome, upropaštavaš moju decenijama negovanu rigidnu strukturu ličnosti.

Mešaju mi se fizika i psihologija, čitavo more fraza opseda moj prestravljeni mozak.

„Upijam te, Haljinasta, divno mirišeš.“

A ja znam da ne mirišem, jer ne podnosim parfeme. Muka mi je od bilo kog intezivnijeg mirisa.

Grli me čvrsto, stavlja šaku na moj stomak. Teši me. Prepoznaje strah.

A mesec  je pun i crven, naslonjen na vrhove Čukaričkih solitera.

***

Posle šepam do kola, al’ više nije važno, on me drži za ruku.

***

Autorka: Katarina M.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.