Lajf iz not rijaliti šou

 

Nije on u tom trenutku toliko malo voleo mene, koliko je mrzeo sebe. Što je meni bilo isto. Hodali smo jedno uz drugo kao da nas je odvajala ivica žileta, a ne linija na biciklističkoj stazi.

„Molio sam te da mi ne pišeš na onaj meil“, ljut je.

„Kako ona može da otvara tvoju poštu?“, branim se kontra-pitanjem. A znam da je u pravu. Ili nije.

„I ne možemo da idemo ulicom i da se držimo za ruke.“

A ruke su nam se uvek spontano hvatale i prsti uplitali, izgledalo je kao da jedino tako moguće koračati, a da se ne padne.

I dok se krećemo ka mestu na kome ćemo se rastati, pitam se čija je glupa ideja bila da stazu za bicikliste napravi nad provalijom.

 

Flešbek No 3

 Vadim musaku iz rerne i vatrostalna posuda mi se raspada u rukama. Nešto malo pada na pod, uglavnom sve ostalo ostaje u rerni, na vratima. Sakupljam, stavljam u činiju. Sad više liči na mene, mislim,  sva je zbrkana, ne vide joj se slojevi.

Kaže da neće to da jede.

Kad kuvam – kuvam zato što volim. I zato što volim da ugađam. A kuvam dobro. I kad stavim to što sam spremila na sto, oni koji to jedu treba da znaju da su pojeli moje vreme i moju ljubav.

Dišem duboko, gutam suze koje su kao gejzir pokuljale na površinu.

Pišem SMS. Žalim se. Tražim utehu. Tražim da neko oliže ranu na povređenoj domaćici.

„Ja bih i s poda olizao sve što ti napraviš“, odgovara.

I prepoznajem (mu) osmeh iza toga, mada je čovek koji nikada ne koristi smajlije. Udvaranje na drugom nivou. Lagano napredovanje, osvajanje nepristupačne tvrđave lakim naoružanjem – slovima. I modernom tehnologijom:  SMS –om , preciznijim nego strela Viljema Tela. Konačno shvatam suštinu bajke o Uspavanoj lepotici i zanemim pred spostvenom glupošću: sve vreme sam mislila da je to bajka za devojčice, poruka da treba čekati Onog Pravog. Ali ne.Treba čekati onog Nekog Drugog koji će vas probuditi iz stoletnog sna u kome vas je ušuškao (anestezirao?) Onaj Pravi.

 

Kažem: „Hoću.“

Pita: „Šta?“

Kažem: „Ono što si me pitao.“

 

Zavrtim unazad porukice na displeju telefona. Okreću se kao Čarobni krug koji krije pregršt nagrada. Ali i razočarenja. Kažem – stop.

„I sad tako još neki prostor, sutra, postoji, u kome sami neko vreme možemo da budemo van svega. Pocrveneo sada svuda.“

A rekla da neću još, da sam kukavica. Da zbog svega što znam o njemu, ne bi trebalo. I još mu malo solila pamet, rekla da ni njemu baš ne bi trebalo.

„Sorry. Uopšte nisam mislio tako. Samo sam pomislio i pustio se. Izvini.“

 

Sledeći dan ga čekam u nekoj sasvim običnoj letnjoj haljini. Da ne pomisli da sam se nešto naročito sređivala za njega. U ravnim sandalama. Pripremljena i spremljena tako kao da ćemo da se šetamo uz reku. Bretela sa levog ramena neprestano spada. Ljubi me u vrat. Kaže mi da sam lepa. Izgovara to kao dobro jutro i nastavlja dalje, pola koraka ispred mene. Brblja, nervozan. Ja od nervoze ćutim. Posmatram ga dok otključava vrata. Desno rame malo spušteno, kao posledica stalnog vucaranja torbe sa lap-topom. Naprečac i u pravo vreme zaljubljujem se u njegovu podlakticu, u mišić koji igra pod kožom, u zavrnut rukav od košulje.

Prepoznaje mi misao. Zatvara žaluzine na prozoru. Pita me (kao u reklami): „Bolje?“

„Bolje.“ odgovaram.

Kad sam uplašena nisam sva svoja.

Nije mi neprijatno zato što bi mogao da vidi nešto što ne bi trebalo da vidi, ne sputava me nesavršenost mog tela. Strah me od pogleda. Od toga da će, ako uroni u moje oči, videti da sam spremnija na mnogo više od ovog što će se upravo desiti.

„Divno je kako nosiš to.“, šapuće,  a meni klizne bretela i sa drugog ramena. Između njega i mene je sad samo dobra volja moje haljine da ne spadne skroz. I blagi otpor mojih grudi koje su odjednom narasle.

Poslednje junaštvo pre kapitulacije.

 

Bilo je onako kao da će tek drugi put da ti ostane u sećanju kao da je prvi. Bilo je tek štimovanje. Hrabrost da se uvuku bodlje, legne na leđa i okrene beli stomak. Ali bilo je i lakše. Jer je ukinuta napetost  iščekivanja. Makar u mojoj glavi bilo je:  idemo dalje, ovo smo rešili, sad možemo zaista da budemo bliski. Mislim, naravno da je bilo vatrometa, ali nije bilo zemljotresa i nije došlo do pomeranja kontinenata.  Miluje me. Pali, gasi, pali, gasi, pali, gasi. Hrabriji smo sad, oboje. Čak i za pitanja.

„Daj mi koordinate“, kažem mu. „Šta smem, šta ne smem. Je l’ smem da ti napišem da mi se ljubi i da bih volela da te vidim?“

„Smeš.“

„Kad ne smem?“

„Možeš uvek.“

I kažem mu da ga nikad ništa neću pitati. Lupam na sebe pečat Idealne Ljubavnice. Štambiljišem se unapred, jer me zaista ne zanima ništa sem onog što će sam da kaže. Mogao bi me, možda, iz najbolje namere nešto slagati, a neću to.

„Ali ja želim da ti kažem sve o sebi.“

Reći ćeš, mislim,  ali tek kad se vratiš s tog produženog vikenda koji si najavio. Ne želim da te zamišljam dok mi je u glavi sav taj višak informacija.

Jer je jedina realnost u kojoj želim da živim omeđena Telenor i VIP  Mobile dobrosusedskim odnosima.

 

U subotu pravim kiflice. One što ih treba puštati da se dižu tri puta, a testo svaki put premesiti. One od kojih kičma boli, jer se tri sata uz njih stoji. Filuju se, premazuju se, posipaju se, čuči se uz rernu i gledaju kako pupe kiflice koje najbolje narastaju uz grižu savesti, mani kvasac.

I reči: „Moja keva je ekspert za kiflice, ali ti si car.“

 

Jesam. Jer šta drugo mogu  – mnogo sam te dobro prevarila.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.