Bilo kako bilo, na krstarenje više ne krećem bez voljene osobe, da bih mogla u potpunosti da se prepustim uživanju u čarima najlepše vrste putovanja od svih.

Jednostavno, na brodu sve mami na romantično uživanje u dvoje. Posebna poslastica krstarenja, koja mi je izazivala zazubice i činila da mi meda više nedostaje, jeste večernja šetnja otvorenim brodskim palubama.

Pročitajte i ovo: Krstarenje istočnim Mediteranom

Ruku pod ruku sa voljenom osobom, uz čašu šampanjca, pod sjajem zvezdanog neba, obasjanog mladom mesečinom, u fazi narastanja do punog.

Iako sam isprva htela da ga pozovem da mi se pridruži, ipak sam odlučila da ga pustim da odleži u pećini još neko vreme i na putovanje krenem sa prijateljicama.

Pročitajte i ovo: Proputovanje kroz Transilvaniju – tajanstvenu zemlju vampira

Jak zvuk brodske sirene označava da je brod spreman da isplovi iz luke. Na prve taktove melodije ’’Time To Say Goodbye’’ plovidba počinje. Sa svih strana, oni koji ostaju u luci, počinju da mašu i široko se osmehuju putnicima na brodu. Kao da se opraštaju od svog još uvek nedosanjanog sna. Tako magija plovidbe Mediteranom počinje za nas srećnike.

Pročitajte i ovo: Lastovo – najbolje čuvana tajna Jadranskog mora

Na brodu je sve podređeno užitku i zadovoljstvu putnika.

Doduše, za moj ukus malo previše kič ali imajući u vidu da se radi o italijanskoj prekomorskoj kompaniji, sasvim je razumljivo insistiranje na blještavosti, razmetljivosti i prividnom luksuzu.

Pročitajte i ovo: Skopelos – grčko ostrvo bujne vegetacije, ovenčano holivudskim glamurom

Užitak počinje smeštanjem u komfornu kabinu, sa pogledom na nepregledno morsko plavetnilo. Prvo što bih ugledala kada bih se ujutro probudila i otvorila oči na udobnom i visoko postavljenom krevetu.

Aerosoliranje počinje i pre nego bih nogom kročila na terasu i svim čulima upila svoje parče neba i mora. Po pola, podeljenih horizontom. Samo svoje, daleko od pogleda drugih ljudi. I cike dece, koja, sva sreća, ostaju po ceo dan, k’o super lepkom prikovana za bazen. Jeste da to znači da se u bazenu nisam smočila tokom celog krstarenja ali nije mi žao. Toliko toga preostalo je za moj užitak.

Pročitajte i ovo: Fiskardo, Kefalonija: Luksuz u cvatu – grčko selo koje ćete želeti da zadržite za sebe

Izležavanje na udobnim ležaljkama i prepuštanje tela Suncu, na nekoj od tri krovne palube broda, bila je moja omiljena zanimacija tokom dana.

Pročitajte i ovo: Za žene koje ne traže izgovore, već užitke: Dobro došle u Toskanu

Bogata večera, od šest jela, u raskošno dekorisanom restoranu, predstavljala bi poseban užitak na kraju dana. Dress cod, naravno, black tie & evening gown. Mada se žene mogu provući i malo ležernije obučene. Ali ipak skockane.

Iako večera, koja ceremonijalno traje puna dva sata i tokom koje se serviraju raznorazne, vrhunski pripremljene đakonije iz svih delova istočnog Mediterana, koji brod oplovljava, jednostavno zahteva da se za nju pripremi sa posebnom pažnjom i ispije bar jedna flaša vina tokom iste, da bi ugođaj bio potpun.

Pročitajte i ovo: Noto – Barokna lepotica Sicilije koja se osvaja polako i sa uživanjem

Izrazito ljubazno osoblje ne dozvoljava da se bilo šta ostavi nepojedeno u tanjiru. Odmah brižno prilaze sa ponudom za drugi izbor jela. Što nikako ne pogoduje mojoj ideji da skinem koji kilogram, čemu se nadam odlaskom na svako putovanje.

A osoblje na brodu je posebno zanimljiva priča. Uostalom, kao i sastav putnika. I jednih i drugih ima bukvalno iz svih delova sveta, tako da se slobodno može reći da brod Costa Magica predstavlja Ujedinjene nacije u malom. Meni se to naročito dopalo jer stvara posebno zanimljivu, opuštenu i tolerantnu atmosferu. Recimo, prvi put u životu imala sam priliku da sretnem ljude iz Gvatemale, koji su bili na proputovanju Evropom.

Pročitajte i ovo: Kordoba – raskršće svetova i tajni kroz vekove

Da je krstarenje brodom idealno za medeni mesec potvrdio je mladi bračni par iz Podgorice, koji sam imala priliku da sretnem u Swarovskom.

Oh, da, na brodu ima raznoraznih luksuznih i manje luksuznih radnji.

Pročitajte i ovo: Agios Nikolaos: Skriveni grčki dragulj među maslinjacima Sitonije

Na svakom koraku, sve mami na trošenje para. Naravno, u cilju provoda, zabave i uživanja. Bezbroj barova, diskoteka, kazino i spa centar samo čekaju da udovolje užitka željnim turistima.

Za ’’samo’’ 199 evra sa dnevnim popustom (puna cena 250) sebi možete priuštiti masažu celog tela aromatičnim uljima ali to me je podsetilo na činjenicu da tretmani tela te vrste uglavnom predstavljaju luksuz u zapadnom delu sveta. Tako da sam ipak sačekala da se vratim u Beograd, da bih se relaksirala na taj način.

Pročitajte i ovo: Skrivena Kordoba: Tajna lica jednog od najčarobnijih gradova Andaluzije 

Na brodu je apsolutno sve podređeno animaciji i zabavi turista. Besprekorna organizacija celokupnog osoblja i posade, koji zajedno broje nešto više od hiljadu ljudi, ništa ne prepušta slučaju niti mogućnosti da neko od skoro 3.000 gostiju bude nezadovoljan bilo čim, u bilo kom trenutku.

Par stotina zabavljača svih vrsta – muzičara, popularne i klasične muzike, plesača, akrobata, operskih, šlager i džez pevača, koncertnih pijanista tokom celog dana i različitih programa trude se da goste održi u dobrom raspoloženju. Na raskošnom pozorištu, koje se prostire na tri palube broda i vrhunskoj produkciji zabavnog programa, pozavideli bi svi naši gradovi.

Pročitajte i ovo: KAZERTA, tajna palata juga – gde Italija šapuće o luksuzu, vrtovima i izgubljenom raju

Na brodu sve može, u svakom trenutku, sem da se puši, što je mene posebno obradovalo. Pušačima je namenjena samo jedna tačka na gornjoj palubi broda. Pa ako duva previše jak vetar i ne uspeju da upale duvan i nije neka šteta.

Pročitajte i ovo: Ako te uhvati pljusak u Rimu, nemoj da bežiš – idi u Panteon

A da vetar zna da dune i to severac, toliko jak da se brod na 12 spratova dooobro zaljulja, bila sam svedok. Nije da mi manjka želje za avanturom i spremnosti da je prihvatim u svakom trenutku ali moram priznati da mi je ova neočekivana situacija bila vrlo izazovna. Nisam znala šta bih očekivala više od jake oluje, u kojoj smo se zadesili negde između Grčke i Turske, sem osetnog drmusanja grdosije od broda sa jedne na drugu stranu.

Dok su talasi do dva metra visine (posebnu pažnju sam tome posvetila), na brodu je sve pod kontrolom i apsolutno se ne oseti da brod plovi ili da se bilo šta kreće. Tako da bez problema mogu da se ponesu cipele sa visokom potpeticom na put, bar za svečanu večeru, ako ne za razgledanje gradova tokom proputovanja.

Pročitajte i ovo: 21 putovanje na koje treba da odete u životu da biste mogli da kažete da ste ”videli svet”

Ne mogu da kažem da mi je bilo sasvim prijatno gledati tako velike talase i jake udare broda, naročito noću, ali, na sreću, vrata terase odlično dihtuju i ne propuštaju uznemiravajuće zvuke beskrupulozne prirode.

Pročitajte i ovo: Venecija iza kulisa: Grad ljubavi i tajni adresa

Očaravajuća Venecija i iznenađujuće zanimljiv Bari u Italiji, istorijski značajan Katakolon, gde su se održale prve Olimpijske igre i uzavrela Atina u Grčkoj, živopisni Izmir u Turskoj i božanstveni, turista prepun Dubrovnik u Hrvatskoj, u potpunosti su opravadali moja očekivanja od ovog krstarenja.

Pročitajte i ovo: U zemlji svetlosti i tišine – Pulja, Italija bez filtera

Vremena je bilo taman toliko da posetim najzanimljivije znamenitosti i popijem po kafu u najboljim gradskim kafanama, gde bih puštala da grad prođe ispred mene, kako nekada davno reče Sartr.

Na sledeće krstarenje krećem čim pre. Čvrsto sam odlučila. Ovoga puta možda i medi dopustim da mi se pridruži. Kako to obično biva, promolio je brke odmah po mom povratku s puta.Vredelo bi potpunog užitka.

Probudim se. Otvorim oči. Pogledam kroz prozor. Ne verujem.

Ustanem. Izađem na terasu. Kad ono stvarno. Moj život mi se vratio! Zatvorim oči. Duboko udahnem. Raširim ruke i čvrsto ga prigrlim. Tek onda ispustim dah, da iz mene isteče dvogodišnja učmalost. Ne postavljam pitanja. Ne pitam gde je bio i zašto mu je toliko trebalo. Prihvatam, bez reči.

Pročitajte i ovo: Reci mi kako putuješ i reći ću ti ko si: Evo šta način na koji putujemo otkriva o našoj ličnosti 

Dopuštam da me preplave osećaji spokoja i topline. Razvučem usne široko u osmeh, da mu poželim dobrodošlicu.

Dobro se ti meni vratio, moj živote! Gde god bio, znam da je trebalo!

Otvaram oči i napajam se velikim plavetnilom koje se nepregledno prostire preda mnom. Dve nijanse plave, na jednake delove seče horizont.

Pročitajte i ovo: Otkrijte pravi Rim u šarmantnim uličicama Trastevera 

Negde smo između Venecije i Barija. Krstarimo Jadranskim morem i sve deluje kao omamljujući san. Iako na dohvat ruke, od mora nikad dalje, a Suncu nikad bliže jer plovimo dvanaestospratnim kruzerom Costa Magica.

Da sve ima smisao i svoje značenje, nagoveštava samo ime broda. Sve što se vidi iz ove perspektive, deluje magično.

Pročitajte i ovo: KAZERTA, tajna palata juga – gde Italija šapuće o luksuzu, vrtovima i izgubljenom raju

Ono što je dobro, kada si na putovanju kruzerom, je to što nikada ne možeš da se izgubiš. Koliko god daleko od njega otišla, u bilo kom delu grada se našla, uvek ćeš ga zadržati u svom vidokrugu. Moćno, morsko plovilo nadvija se nad celim gradom kao odličan orijentir i podsetnik da si deo magične čarolije. Jer plovidba kruzerom, po meni, to zaista jeste.

Brodovi su za mene oduvek predstavljali najbolji odabir za kombinovano putovanje – razgledanja gradova i znamenitosti, odmora i razonode. Ovaj hotel na vodi najviše kategorije, savršene opremljenosti i besprekorne organizacije savršeno se uklapa u sliku.

Pročitajte i ovo: Ako te uhvati pljusak u Rimu, nemoj da bežiš – idi u Panteon

Jednostavno, ne ostavlja mesta za konkurentnost jer pruža sve od sadržaja koji su modernim putnicima potrebni. Pored toga, za sedam dana plovidbe istočnim Mediteranom, obišli smo pet gradova, potpuno opušteno, uz savršen odmor i bez imalo napora.

Posebno mi je drago da vidim kako napredujem u životu. Od krstarenja morskim guletom, preko rečnog broda, dođoh do mediteranskog kruzera. Po svemu sudeći, sledeći u nizu treba da je prekookeanski brod, što me raduje već u najavi.

Pročitajte i ovo: Skrivena Kordoba: Tajna lica jednog od najčarobnijih gradova Andaluzije 

Ako su knjige hrana za glavu, onda su putovanja hrana za moju dušu. Svako putovanje za mene je predavanje otkrivanju – predela, iskustava i ponajviše sebe. Najveće zadovoljstvo mi predstavljaju kada su sazdana od neplaniranih dešavanja, iznenađenja i spontanosti jer suština zadovoljstva upravo je od tih činilaca sazdana.

Moja percepcija je onaj dodatni začin koji svaki doživljaj čini drugačijim, bez obzira na to koliko puta bio ponovljen. Njena čar je u tome što se menja vremenom i zavisi od ugla gledanja.

Pročitajte i ovo: Agios Nikolaos: Skriveni grčki dragulj među maslinjacima Sitonije

Kada sam pre dve godine uplovila u Veneciju hidrogliserom, kroz kanal Đudeka, bila sam ubeđena da je to najlepši prizor u mom životu, koji bi teško mogao da se prevaziđe. Ali, drugi pogled na Veneciju, ovog puta sa krovne palube ogromnog kruzera, uspeo je da nadmaši pređašnji doživljaj.

‘Svaki put, kada brodom, kanalom Đudeka, uplovljavam u Veneciju i približavam se Trgu Sv. Marko, čini mi se kao da se oko mene, nošene vetrom, okreću stotine stranica istorije – duždevi, kraljice i kraljevi, ljubavnice velikog stila, Kazanova, filmske zvezde, trgovci veliki i mali.”

Pročitajte i ovo: Noto – Barokna lepotica Sicilije koja se osvaja polako i sa uživanjem

Ovim odlomkom iz priče, koju je moj dragi prijatelj Miroslav, negdašnji turistički vodič po Italiji, davao engleskim turistima, kao podsticaj za obaveznu posetu Venecije, bez obzira na to da li su je već videli ili ne, najbolje je opisan neprevaziđeni doživljaj pogleda na ovaj čarobni grad sa kruzera. Po meni, najlepši na svetu.

Kako stvari stoje, vrlo je moguće da smo mi bili među poslednjima koji su imali priliku da lepotu Venecije dožive iz perspektive kruzera od 12 spratova jer, prema poslednjim vestima, uhapšen je gradonačelnik ovog grada, upravo zato jer je preinačio zabranu isplovljavanja kruzera kroz kanal Đudeka u Jadransko more, zbog opasnosti od narušavanja i oštećenja vredne kulturne baštine.

Pročitajte i ovo: Verona u pravo vreme: Kada ljubav u Italiji najlepše cveta

Kako god bilo, sada mi je postalo više nego ikada jasno da se nikada neću zadovoljiti sedelačkim načinom života i da će me uvek progoniti želja za otkrivanjem novih doživljaja i iskustava.

Kada pomislimo na harmoniju, obično mislimo na muzičku kompoziciju i lirski način kombinovanja nota. Istovremeno, kvalitet života koji proizlazi iz putovanja i novih iskustava predstavlja zadovoljstvo za sva čula i uzdiže naš duh.

Pročitajte i ovo: Venecija iza kulisa: Grad ljubavi i tajni adresa

Harmonija je saglasje koje nam donosi olakšanje, mir i zadovoljstvo. Da bismo postigli harmoniju sa samim sobom, potrebno je da obratimo pažnju na svoj deo uloga. Kad jasno odlučimo da za sebe učinomo nešto lepo, potrebno je samo da potom obratimo pažnju i oslušnemo muziku koja se stvara.

Put do nove kolumne, naredne srede i nastavka priče o krstarenju Istočnim Mediteranom, vodi preko Barija, Atine i Izmira, do Dubrovnika.

Pročitajte i ovo: U zemlji svetlosti i tišine – Pulja, Italija bez filtera

Kad god bi među nama ostalo nešto nedorečeno, kad nisam rekla sve što sam osećala, uradila sve što je bilo do mene, objasnila ono što je lebdelo u vazduhu, kao gusti oblak, nad našim glavama i pritiskalo nas, bez izgovorene reči, razjasnila nedoumice i sumnje, otvoreno rekla šta mi smeta i zašto sam tada uradila kako sam se plašila, a ne kako sam volela, ostala bi neka negativna emocija među nama.

Nekad bi to bila ogorčenost, nekad kajanje. Sramota. Stid. Blam. Griža savesti i osećaj krivice jer tada nisam znala, kao što sada znam da je to bila ljubav.

Zahvalnost jer sam uz njega prvi put osetila šta znači bliskost.

Sreća, jer smo se ludo provodili. Jer sam se uz njega osećala kao Višnja na Tašmajdanu.

Podrška, koju sam dobila, kada sam mislila da nikog nema pored mene, a ja se ponašala kao da se to podrazumeva. Iako dobro znam da se jedino podrazumeva to da se ništa ne podrazumeva. Jer tada nisam umela da izrazim zahvalnost.

Al’ sada kad znam i kad sam svesna svojih osećanja, da li je potrebno vratiti se u nečiji život, radi razjašnjenja? Da zatvorim krug. Napravim Closure. Da iskažem sve svoje prave emocije, koje me godinama grčevito stežu i kao mač prerežu po sred stomaka, kad god bih pomislila na njega. Iako je među nama ostala samo čista ljubav, koja je otišla nekim drugim tokom.

Da li imam pravo da nepozvana upadam u njegov život, samo zato da bih se otarasila svog emotivnog tereta, koji mi ne da mira?

Da li smem da remetim njegov život, a da, pritom, ne mogu ni da naslutim u kakvoj životnoj situaciji bih ga zatekla?

Da li je u redu voditi računa samo o svojim emocijama jer mi ne možemo da pretpostavimo kako bi druga strana mogla da reaguje, niti kakva bi njena percepcija bila?

Šta ako ga poremetim? Uznemirim? Pomerim iz težišta? Šta ako on to sve pogrešno shvati, kao bedan pokušaj obnavljanja veze? A šta ako mu bude svejedno?

Mojoj prijateljici Tamari, desilo se da joj se dečko, koji je u nju potajno bio zaljubljen, tokom studentskih dana i divio joj se sa distance, bez smelosti da se ikada nađe u njenoj blizini, a kamoli, usudi da joj priđe i uspostavi kontakt sa njom, izrazi svoju opčinjenost njome i divljenje, javi posle 20 godina od završetka studija, da joj kaže koliko je voleo i potajno patio za njom.

Samo što sada to više nije bio dečko, neprimetni, marginalizovani student iz provincije, već zreo, ostvaren, uspešan, čak mnogo uspešniji od nje, u oblasti kojom se oboje bave, muškarac, za kakvim Tamara traga već godinama. Zgodan, naočit, pun samopouzdanja, toliko da je zakazao večeru za staro društvo sa fakulteta i preko prijatelja, bukvalno, naručio da se i ona tu pojavi.

Iznenađenoj i zatečenoj, al’ polaskanoj pozivom, trebalo joj je dosta vremena da vrati film i priseti se ko bi taj misteriozni obožavalac mogao da bude. Njegov lik nije mogla sasvim da prizove u sećanje ali nije bilo ni potrebno. Jer ono što je videla, kada se te martovske večeri, pojavila na vratima ekskluzivnog, prestoničkog restorana, bilo je više nego dovoljno da u njoj naprasno probudi interesovanje za tog zanimljivog neznanca.

Odjednom, pozicije se menjaju. Ko bi gore, sad je dole, a ko dole, gore ustaje.

I kako to obično biva, kad mislimo da se pojavio princ na belom konju, Tamara odmah kreće da prostire crveni tepih svojim izmaštanim očekivanjima. Gradi kule u vazduhu, kreči zajedničku kućicu u cveću, juri po dvorištu musavu, sitnu dečicu.

Al’, avaj, ni slutila nije da je MM krenuo putem emotivnog čišćenja, sa ciljem da tokom obilaženja svih markiranih stanica, u vidu žena, koje su ostavile dubok emotivni ožiljak u njegovom životu, iz sebe eliminiše sve uzdržane i nerealizovane emocije, koje su ga tokom života sputavale da se u potpunosti ostvari u emotivnom odnosu sa izabranom ženom, sa kojom je već bio zakazao venčanje.

Tek kada raskrstimo sa starim, novo poglavlje u našem životu može da otpočne.

Naravno da mi ne možemo da budemo odgovorni za tuđu percepciju, viđenje stvari i način emotivnog doživljaja, jer svako od nas vidi ono što hoće da vidi, čuje ono što želi da čuje i shvati onako kako mu odgovara.

Kada je Tamara shvatila da je bila samo jedna od ucrtanih tačaka na njegovoj ljubavnoj mapi sveta, usputna stanica ka putu njegove istinske ljubavne sreće, raspala se na sitne komade. Od tada je prošlo pune dve godine, a da se ona još uvek nije u potpunosti sastavila. I dalje mu se nada i čita znakove, za koje ceni da su njoj namenjeni, a koje on nehajno ostavlja pored puta.

Ali to je već neka druga priča.

Da li boluješ i samuješ dugo nakon raskida sa voljenom osobom ili odmah ulećeš u nove ljubavne poduhvate?

Verujem da su mnogi od nas, tokom detinjstva imali iskustvo gubljenja psa ili mačke, koji su nam značili sve na svetu, a požrtvovani bližnji, brže bolje trudili se da nam novim primerkom nadomeste taj, za dečje doba, ogroman emotivni gubitak i pre nego što smo imali dovoljno vremena da ga odbolujemo i prežalimo.

Kod mene to nije prolazilo. Odbijala sam svaku pomisao na novog ljubimca, kada je Benja, moje voljeno kučence, poginulo. Bilo je potrebno skoro dve godine da prođe dok nisam dopustila neodoljivom Čedi, novom psu, da uđe u moj život.

Tako je i sa emotivnim vezama sa muškarcima u mom životu. Ne mogu da idem iz veze u vezu. Potrebno mi je vremena da se očistim. Da oslobodim prostor u svojoj duši i životu novoj osobi. Potrebno mi je vremena za sebe da zatvorim jedan emotivni ciklus.

Ukoliko nemam dovoljno vremena da procesuiram kompletan emotivni doživljaj sa bivšom voljenom osobom i zatvorim krug, kao jedan životni ciklus, svaka ideja o novoj ljubavi deluje mi loše i mrsko.

Osećam je kao krajnje nepoštovanje i čini mi se neprimerenom i neučtivom, kako prema mom emotivnom stanju i procesu kroz koji prolazim, tako i osobi sa kojom sam bila u vezi.

Ako ne damo sebi dovoljno vremena za pravilno zatvaranje emotivnog ciklusa, bez obzira na to da li trajalo tri meseca, tri ili 30 godina, jer to je sasvim individualna stvar (mada stručnjaci kažu da proces emotivnog žaljenja i eliminacije vezanosti, u proseku, traje oko godinu i po dana) po svoj prilici ignorišemo svoja osećanja bola, tuge i gubitka.

Kroz završetak emotivne veze možemo mnogo da naučimo o sebi i tome kako volimo.

Da li dajemo ili kontrolišemo? Da li smo vođeni maštom nad realnošću? Da li smo sebični ili nesebični? Gde nam je tačka pucanja? Ili se uzdržavamo?

Raskid ljubavne veze odlična je pokazna vežba, kroz koju dolazimo do spoznaje ko smo mi, zapravo.

Ne skraćuj svoj proces učenja, ulaskom u novu vezu, pre nego što obaviš solidnu emotivnu obdukciju svog poslednjeg ljubavnog odnosa.

Na kraju krajeva, bio si ili si mislio da si bio, u ljubavnom odnosu sa tom osobom, u nekom periodu svog života. Poštuj sebe i svoju odluku i osećanja, ukoliko ne poštuješ svog partnera.

Kada se osećaš dobro sam sa sobom, u vezi svoje prethodne romanse, emotivno čisto i oslobođeno i kad osetiš da si imao odgovarajuće zatvaranje emotivnog ciklusa sa svojim bivšim partnerom, što znači da u sebi ne zadržavaš nikakva negativna osećanja, besa, ljutnje, ozlojeđenosti ili razočaranosti, kad ostane samo ljubav i dušu ti ispuni zadovoljstvo što je bio deo tvog života, tada i samo tada, vreme je da kreneš dalje sa novim partnerom.

Ako si nedavno raskinuo s nekom osobom, daj sebi dovoljno vremena da odboluješ i eliminišeš iz sebe sve negativne emocije, pre nego što kreneš dalje, u novu ljubavnu avanturu. Nema propisanog vremena za ovo. Znaćeš u svom srcu, ako pažljivo budeš slušao sebe.

Ako si okončao vezu i odmah uskočio u novu, zapitaj se da li još uvek u sebi zadržavaš bes, nezadovoljstvo ili prezir prema svom prethodnom partneru. Ako je tako, po svoj prilici, znači da uvlačiš stari emotivni teret u novu vezu.

Daj sebi vremena da središ svoja osećanja i uradiš ono što je potrebno da bi zatvorio emotivni ciklus i krenuo napred mirne duše. Jer ako ostaviš repove za sobom, oni će te pratiti gde god da kreneš, s kim god da budeš. A dug jednom mora doći na naplatu. Pitanje je samo u kom vidu i koliki će biti ceh.

Drage čitateljke,

Rekla bih da prava koja danas imamo uzimamo previše zdravo za gotovo.

Nekako se sve to olako podrazumeva, a da bismo se podsetile koliko su žene bile potlačene i kako je njihov život izgledao pre samo nekih stotinak godina, preporučujem film Sufražetkinje. Nema više ko ni da nam priča o tim vremenima. Naši ženski preci davno su za nama. A trebalo bi da u svakom trenutku budemo svesne veličine i značaja poduhvata i lavine koje su te žene tada napravile i pokrenule, i koliki put smo prešle i prošle od tada do danas, da bismo više cenile i volele sebe, a i da bismo bile svesne koliki je još put pred nama, koji bi trebalo da završimo u ovom veku, da bi žena bila u potpunosti, svesno prihvaćena u društvu, imala jednaka prava sa muškarcima i podjednake mogućnosti za realizaciju u svim domenima.

Jer naš život ne postaje bolji pukim slučajem, već svesnom promenom.

Srećan vam 8. mart, Međunarodni dan žena!

S poštovanjem,

Žana Korolija

OPET si sama za Dan zaljubljenih?!

Pred nama je još jedan praznik pesnika i trgovaca. Krajnje navalentan i agresivan u nametanju očekivanih standarda. Od svih nas očekuje se da tog dana budemo zaljubljeni i pored sebe imamo partnera kome ćemo svoju ljubav deklarativno demonstrirati tako što ćemo ga zakititi nekim kičastim poklonom.

Od njenog, naglašeno seksi donjeg rublja (pa i njegovog – o, Bože, kakvih se tu sve antistimulativnih likova i sličica da naći na odeljku predviđenom za smeštanje njegovog alata!), rukom onog drugog pažljivo izabranog, preko ruže u vazi, uz sveću, na stolu omiljenog restorana, u dogledno vreme rezervisanom za dvoje, do jagode u čaši šampanjca.

Dok u tišini budu nazdravljali svojoj večnoj ljubavi (jer mnogi parovi, posle nekog vremena, prestaju među sobom da pričaju), obasjavaće ih magična svetlost ljubavnim vatrometom rasutih treperavih, crvenih srculenca. Svoj prljavi ples, u formaciji oreola, nad njihovim glavama zapodenuće razigrani, debeljuškasti Kupidončići, sve vreme gađajući ih strelama večne ljubavi. Pa koga pogode, pogode!

Kao da to što za Novu godinu nisam imala dečka nije bilo dovoljno ponižavajuće i iscrpljujuće!

Još ni vazduha nisam uspela da uhvatim, nakon sveprisutnog društvenog tereta da kao ’single’ ’nisam dovoljno dobra’ i ’da ne vredim’, kad sad opet treba da se nosim sa društveno diskriminišućim žigom ’nemanja partnera’.

Ako je ljubav slepa zašto je onda toliko bitno da nas redovno šutiraju u guzicu i plaze nam se u lice porukama – hej, OPET je TO doba godine i ti si OPET sama!

Čak ni jednu stranicu na netu ovih dana ne mogu da otvorim da ne iskaču brojne pop-up reklame istog sadržaja. Kompletno kapitalističko potrošačko društvo direktnim porukama ’ako si sam, nisi dovoljno dobar’, trlja nam nos i nameće komplekse niže vrednosti. Uteruje nam strah u kosti, kojim potom savršeno dobro upravlja. U nama se rađa sve jači osećaj usamljenosti, odbačenosti i strah da nikome nismo potrebni. Postajemo slabi, a kao takvi savršeni smo poslušnici i večni robovi konzumerizma. Jer samci troše više!

Od nje mogu nastati mnoge teške bolesti. Inače, moj stav je da većina bolesti nastaju na osnovu negativnih emocija koje stvaramo u sebi.

Svet je prepun usamljenih ljudi, spremnih na kojekakve gluposti samo da bi nekako uspeli da prebrode dan i pokušali da ispune osećaj duboke praznine u sebi.

Oko sebe stvaramo imaginarni bezbednosni omotač od nataloženih masti, koji nam pruža prividni osećaj zaštite i topline. Sumanuto kupujemo, što nam treba i ne treba, daleko van granica naših finansijskih mogućnosti. Pijemo, da zaboravimo. Ne malo njih ide korak dalje i koriste droge koje im daju lažni osećaj zadovoljstva, snage, važnosti i pozitivizma. Najbliža osećaju usamljenosti je smrt i otuda svi ti očajnički pokušaji da joj se otrgnemo.

Najstrašnije od svega, u zlokobnom osećaju usamljenosti je osećaj izolovanosti, koji prati depresija, jer nam se čini da se to dešava samo nama na ovom svetu, što je daleko od istine. Svakome od nas u životu dešava se da se osećamo usamljenima.

Mnogo je ljudi koje upravo jak osećaj usamljenosti i strah od istog drži u bezveznim vezama i brakovima.

Najgori vid usamljenosti je kad se čovek ne oseća komforno sam sa sobom već mu je potreban neko da bi stekao lažni osećaj ispunjenosti i zadovoljio nametnute društvene norme. Ništa gore nego kad si sam u dvojcu.

Neprestano tražeći utehu od drugih, kao način da se popuni bol usamljenosti, stvara oblik ovisnosti koji nas čini slabim i nezaustavljivo se razvija tokom vremena, kao bilo koji drugi oblik ovisnosti. Ako smo slabi i ne možemo da funkcionišemo bez oslanjanja na druge ljude, na kraju gubimo emotivno samopouzdanje. Ovaj oblik slabosti može da nas drži u toksičnim vezama gde uzajamno zelenaštvo postaje ritam ko-ovisnog plesa.

Nedostatak zajedništva razlikuje se od emotivne ovisnosti ali je takođe opasno. Kako kažu, od toga može duša da uvene.

’Sami se rađamo, sami živimo i sami umiremo’ (Osho). Sve drugo, predstavlja veštačke potrebe koje su proizvod naših unutarnjih strahova.

O tome je najlepše govorio Osho.

[pull_quote_center]Samo čovek koji nauči da bude sam i da uživa u potpunosti u svom sopstvu, može da voli. Kad voliš sebe, jedinstvenog u svojoj nesavršenosti, možeš da prihvatiš i druge sa svim njihovim vrlinama i manama. Sve drugo je imitacija ljubavi i života pod plaštom unutarnjih strahova i nametnutih potreba.[/pull_quote_center]

Nijednoj bebi nije potrebno, jer joj ni rođenjem nije dato, da joj pored glave, dok spava, džedži meda, da je čuva. Već su to smislili njeni mama i tata, uopšte ne razmišljajući šta će se desiti prvi put kada se taj meda ne nađe u bebinom vidokrugu?! Naravno da će se beba uplašiti i da će se kod nje javiti osećaj nepripadanja, usamljenosti i nezaštićenosti.

Iako sam imala samo tri godine i danas se dobro sećam agonije kroz koju sam prošla kada su mi roditelji saopštili da su moje omiljeno ćebence, bez koga nisam mogla da zaspim, pojele ribe. Daleko je odjekivao moj neutešni plač te prve noći, na letovanju u Herceg Novom, kada sam zatražila ćebence, a oni mi saopštili ’tužnu vest’. Kao da je juče bilo, sećam se i osećaja bezgraničnog oduševljenja kada sam isto ćebence, po povratku, pronašla u dnu svog ormana. Jer ko će da nosi ćebe na letovanje?!

Može biti da sam još tada naučila lekciju i da zato nemam problem da budem sama sa sobom jer znam da je osećam usamljenosti lažan i nametnut. Nije mi problem ni da sama putujem, idem u pozorište ili sedim u kafiću. Nasuprot mojoj prijateljici Lenki koja bi radije, dok me čeka, optrčala tri kruga oko kvarta nego sama sela za sto u kafiću. Nije jedina. Davno sam prestala da prazno sedište pored sebe popunjavam situacijom prinudno izabranim ljudima, samo da ne bih bila sama. Čak i volim da budem sama. Uživam sama sa sobom, svojim mislima, miru, nemiru i ritualima, u kojima me niko ne ometa. Veliki je to luksuz, verujte mi. Mada, kada nosimo ljubav u sebi, ne možemo nikada da budemo sami.

Stiže nam Nova godina! Svi nam žele sreću, zdravlja i veselja, a niko ne govori KAKO da to postignemo u ovoj bedi i čamotinji.

Sagledavajući život iz različitih aspekata došla sam do ideje koja bismo mogli ovaj naš turobni svet da pretvorimo u cvetnu livadu, sa mnoštvom razigranih leptirića, bez konzumiranja tableta iz grupe sedativa (valijuma, bensedina, leksilijuma i dr.) i narkotika, koji imaju slično dejstvo.

Moj predlog je da u Novoj godini, svi oni koji žele da ovaj naš svet postane bolje mesto za život u dobrom zdravlju, sreći i veselju, svaki naredni dan započnu orgazmom! Mnogo je jeftinije, praktično, džabe, a efekat je još bolji. Proverila sam, medicina se, kao i zakon, slažu sa ovom mojom teorijom.

Onu jabuku iz gesla ‘An apple a day keeps your doctor away’, ostavimo za užinu (krušku takođe, jer su provalili da radi isto što i jabuka, mada je, iz nekog razloga nepoznatog široj javnosti, bila nepravedno zapostavljena sve donedavno!), negde oko podneva, a prihvatimo novo ‘An orgasm a day makes all your troubles fade away’, kao svoju buduću životnu filozofiju (patentirala!). Sve naše nevolje i problemi neće nestati, ali će pozitivno dejstvo ograzma na naše biće svakako doprineti da poprime malo mekšu notu, postanu prihvatljiviji i lakši za prevazilaženje.

I to ne bilo kada, već ujutro, odmah posle buđenja, pre čaše tople vode (za pokretanje bubrega) i zelenog čaja (za detoksikaciju).

Kafa, kojom većina počinje dan, neka ostane za posle doručka i stavljanje pogona u fukciju. Inače, samo zabetonira želudac, kad se stuče na prazan stomak (loša navika).

Ako kažete: ‘Nemam s kim!’, kao i neke moje prijateljice, kojima sam to, pre neki dan, uz zdravicu poželela, biće ignorisano kao loš izgovor. Nemojte da se žalite da nemate partnera ili živite u sexless braku (oni sa jednim seksom mesečno i manje). Uzmite stvari u svoje ruke! Ukoliko ovaj članak čitate, trebalo bi da ste već velike devojčice, što bi značilo da možete vi to i same!

Za dečake manje briga imam, oni se u tome mnogo bolje snalaze. Bitno je voditi računa o dinamici, kao kod bilo koje druge terapije: ukoliko se lek ne uzima redovno, u propisano vreme, umanjuje se njegovo dejstvo!

Čudotvorno dejstvo orgazma je višestruko, mada verujem da su mnogi već utvrdili gradivo. Sad samo ostaje da je svakodnevno primenjujemo, kao terapiju za srećan život.

Ukoliko nekoga sećanje slabije služi, navodim kratki podsetnik: ubrzava disanje (više kiseonika u organizmu, hrani mozak), krvotok (jača srce, bistri moždane vijuge, kardio vežbe – manje trčanja i fitnesa), cirkulaciju (stres&celulit free) i metabolizam (harmonija čula); luči hormone, poboljšava raspoloženje, nabacuje osmeh na lice, zateže mišiće (lifting efekat – manje posla i para za kozmetiku i plastičare), itd.

Najbitnije od svega je da jutarnjim orgazmom (ne znači da se ne može ponavljati kasnije u toku dana ili uveče) nestaju sva nervoza, depresija, tuga i raznorazne frustracije, koje nas pritiskaju i muče, kao rukom odnete.

Neka u vaš život, u Novoj 2016. godini, na velika vrata uđu Sreća, Zadovoljstvo i Ljubav!

Kada su muško – ženski odnosi u pitanju, uvek je dobro imati nekog tajnog, muškog saveznika sa kojim vredi razmeniti dešifrovane spise ispod stola.

Na sreću, imam par takvih u šteku. Jer to kako muškarci gledaju na svet sa ženom u njegovom centru, vrlo često nema veze sa gledištem žene. Sa druge strane, to je odličan način da se umiri savest. Kao kad odete kod lekara po second opinion i onda ste sigurni koju terapiju da primenite.

Meni se posebno dopalo kako je letos moj prijatelj Boris zavrteo glavu svojoj bivšoj Dragoj.

Dan pred njen rođendan javio joj se sa namerom da se vide, na moru, gde je ona letovala. Pristala je. Stigao je uveče, smestio se u kafeu blizu brodskog pristaništa, gde je njen brod trebalo da stigne, naručio belo vino i čekao. Ugledao je čim je sišla s broda. Iako je udaljenost bila poprilična, nije mogao da omane njenu vitku siluetu u ciklama haljini. Da ne bi lutala, pozvao je telefonom i navodio korak po korak, do mesta gde se udobno smestio.

Neizvesnost i misterija koju je stvorio probudila je kod nje uzbuđenje i posebnu zainteresovanost. Nije znala gde ide, ali je postajalo sve jasnije šta je čeka. Osećala se sve sigurnije. Za tili čas je podsetio na osećaj kako je biti u njegovim rukama. Hitala je da se opet tu nađe, sad već sa širokim osmehom na licu. Svaki njen korak sve više je kovitlao duboko razrezanu haljinu po sredini nogu.

U trenutku je sve stalo. Saobraćaj je prestao da funkcioniše, muškarci su zureli spuštenih vilica, žene su joj zavidele na zavodljivoj samouverenosti.

Susret je bio nabijen emocijama i strašću, ali to nije bio vrhunac. Nakon više nego prijatnog razgovora, tokom kog su razrešili sve dileme, ona je zamolila da je pusti da prespava i odluči kako dalje, što je on džentlmenski, bez pogovora prihvatio. Kada je krenuo nazad, crkvena zvona su otkucavala ponoć.

U tom trenutku, dok su se pozdravljali na parkingu, tik iznad njihovih glava prosuo se spektakularan vatromet po nebu. Usledili su rođendanski poljupci. Ni danas nije sigurna da li je to bilo slučajno ili baš njoj namenjeno, kako je on šeretski uveravao, ali nije je ni briga.

Ona se osećala kao da je bilo samo za nju upriličeno i bilo joj je dovoljno.

***

Iz knjige Ne odustaj od ljubavi, Laguna, 2015 i Begen, Hrvatska, 2016

Kroz dugogodišnje iskustvo u radu sa klijentima i velikim brojem saradnika, ljudima različitih životnih opredeljenja i pretenzija, mnogo puta do sada bila sam suočena sa situacijom koju zovemo ‘dramom drugih ljudi’ iliti ‘drama queen’ personama.

Uglavnom su to ljudi opterećeni korporativnim pritiskom, sa slabo razvijenim sposobnostima procesuiranja stresa i drugih negativnih osećanja. Neki drugi klonu pod teretom sopstvenih slabosti, nesigurnosti, straha, neadekvatnosti ili neznanja.

Mada, obično ljudi koji su skloni pravljenju drame, tamo gde joj mesta nema, u suštini, vole da žive u sopstvenoj drami jer se u njoj osećaju komforno, zaštićeno i udobno.

Njihova drama predstavlja njihovu sigurnu zonu. Dom. Opasani zaštitnim omotačem, sazdanim od isprepletenih emocija histerije, agresije i neurotičnosti, postaju napadno vidljivim, ali nedodidirljivim za svet oko sebe.

To je isto kao kad neko uporno ostaje u lošem braku ili vezi ili na poslu koji ga ne ispunjava, iako je potpuno svestan da je to loš izbor za njega. Rukovođeni filozofijom, bolje zlo koje znam, nego ono koje ne znam, zapravo, lakše im je da ostanu tamo gde su jer znaju šta mogu da očekuju, iz dana u dan, nasuprot riziku ostavljanja i nepoznanici novoga, koju svaka promena nosi sa sobom.

Istina je da niko od ovih ljudi ne želi da reši svoje probleme. Drame, nedoumice, nedopričane priče i zavrzlame. Nezgodne situacije, nerede i zbrke. Jer šta bi im bez njih ostalo?! Samo velika, zastrašujuća, nova nepoznata.

Obično oni koji se nađu uhvaćenim u opakoj mreži drami drugih ljudi, uistinu, žele da izbegnu svoje negativna osećanja i probleme.

Jedini način da se odbranim od njihovog pokušaja uvlačenja u svoju dramu, tj. nesposobnost upravljanja situacijom u kojoj su zatečeni, kakva god ona bila, jeste da ostanem mirna i stabilna u svom centru. Potpuno svesna trenutka sadašnjeg i sebe, prisutnom u datoj situaciji.

Uzbudljivi i iznenadni događaji, poput, zaljubljivanja, novog posla ili putovanja u egzotične zemlje, može u nama stvoriti ogromno ushićenje i osećaj da naš život konačno ima smisla i da nam se naporan rad napokon isplatio. Naše postojanje bilo bi suviše monotono, dosadno i sivo da nema protoka ovakvih jedinstvenih i uzbudljivih dešavanja u našim životima jer to je ono što nam daje osećaj da smo živi i da naš život ima smisla.

A kad toga nema, kad nam je dosadno i ako smo odsečeni od veličanstvenosti svakodnevnih događanja u našem životu, kad nismo prisutni u trenutku sadašnjem, kod nekih ljudi rađa se tendencija da nasilno stvore potrebnu dramatiku putem preteranog i preemotivnog ponašanja.

Ako si odrastao u haotičnom domaćinstvu, gde su osećanja i potrebe ukućana bili preuveličavani, kako bi se privukla pažnja ostalih (postojim i ja!), onda se može desiti da i ti imaš iste sklonosti.

Senzacionalizovanje svakog tvog poteza ili onoga što smatraš prekršajem od strane drugih ljudi prema tebi, uperiće sva željena svetla pozornice na tebe i smestiti te u sam centar scenskog dešavanja, dati svu potrebnu pažnju, ali nikada neće uspeti da popuni prazninu u tebi i nadomesti ono što suštinski nedostaje tvom biću.

Ako se pokaže da stvaranje sopstvene drame nije dovoljno, medijska kultura tabloida spremno čeka da nam ustupi mesto tik uz ring, u kome se odigravaju životi slavnih i poznatih, u realnom vremenu.

Kao voajeri, buljimo iz svog osećaja neadekvatnosti u živote drugih ljudi, zamišljajući šta bi bilo kad bismo bili neko drugi, da izgledamo kao oni, nosimo njihove haljine, živimo u njihovim kućama, budemo njihovi prijatelji ili imamo udeo u njihovim životima na neki drugi način.

Sve ove misli spadaju u domen manijakalnih jer nam život donosi samo trenutna uzbuđenja, a ne beskrajni niz veštačkih događanja, da nas konstantno održavaju u stanju ekstatičnog raspoloženja.

Kao u velikom pozorišnom komadu, nalik Šekspirovskom, plima i oseka naših životnih dešavanja čine teksturu naših života bogatom i raznovrsnom. Kao buket tek ubranog, svežeg, poljskog cveća, sazrevaju, pupe i rascvetavaju našu radoznalost dok čekamo da vidimo šta će se sledeće dogoditi.

Ne dozvoljavam da više ijedan trenutak mog života bude uzalud protraćen na nešto što mi nije bitno.

Vreme je da povučem kabl. U ime života bez drame, živeli!

Dok sedim u omiljenom, lokalnom kafiću, srkućem prvu jutarnju kafu nakon doručka i pregledam slike tuđih beba, sa takvom pozornošću kao da mi je to najvažniji posao na svetu, pristiže moj dragi prijatelj Boris, sa drugom rundom osvežavajućeg napitka.

Zagonetni osmejak što titra u uglu njegovih usna jasno nagoveštava da ima neku frišku, vruću storiju, kao kroasani koji se puše iz kese u njegovoj ruci. Još uvek savijene i neotvorene novine ispod leve miške samo potvrđuju moj osećaj. Zenice mi se šire, a glava naginje ka desnom ramenu dok se pretvaram u uho.

Naravno da on ne bi bio on, gradski šmeker svetskog glasa, vladar nesagledivih intelektualnih visina i kralj noćnog života, kad ne bi napravio dramsku pauzu koja ima za cilj da uskladimo naše moždane talase. Nadvija se nad moj laptop. Videći šta radim, zajedljivo komentariše: ’If Facebook is like dating, my dear, then Twitter is like a one night stand  – zabavno je dok to radiš, završiš sve za 5 minuta, a posle se osećaš tako jeftino!

Priču počinje prednovogodišnjom euforijom, prebukiranim rasporedom korporativnih partyja, neuobičajeno toplim vremenom, nesvakidašnjim nebom iznad grada ovih dana i nadolazećim uzbuđenjem, kao mogućim uzrokom ekscesa koji se desio. I kao što to obično biva u pričama sličnog tipa, za koje nikada niste sigurni da li su se zaista desile ili su samo gradske legende (iako svi imamo nekoga ko može posvedočiti priču, bar iz druge ruke) i Boris je imao prijatelja sa pričom koja mu je promenila život.

Mlad, lep, zgodan, obrazovan, uspešan, lepo pozicioniran u poslu i šarmantan mladić u godinama za ženidbu upozna jedno decembarsko veče devojku o kakvoj je sanjao. Kratko piće posle posla, u jednom od ’in’ gradskih kafića pretvorilo se u celovečernji ludi provod. Njene drugarice joj nisu zamerile što ih je napustila da bi se prepustila čarima njegovog razoružavajućeg šarma. Mada, ni ona nije zaostajala za njim u igri zavođenja. Podjednako lepa i zgodna zavela ga je na prvi pogled, a oborila s nogu sigurnošću u sebe i jasnim stavovima o životu, baziranim na vrlo dobrom obrazovanju i prosperitetnim zaposlenjem za njene mlade godine.

Jedno, drugo, treće piće, pa su skoknuli nešto da pojedu u lokal preko puta. Pikantni japanski suši i zatamnjena svetla učinili su atmosferu prisnom.

Još jedno piće u obližnjem noćnom klubu, uz dobru muziku i đusku ih je zbližilo na prečac. Put do njegovog stana prešli su za hiljadu poljubaca. Sve je prštalo od uzbuđenja. Ludačka strast se pretvorila u još žešći seks, kakav ovaj mladić još nije doživeo. Leteli su i bacali se po stanu. I tako sve do jutra, kad su se nakon malo sna konačno rastali. Svako na svoj posao. On je bio presrećan jer je konačno sreo devojku koja je imala sve što on od žene želi. A tražio je, nije da nije. Bilo je tu dana i noći uloženog mukotrpnog rada i truda, uglavnom, po beogradskom noćnom životu.

Kakva žena, pomislio je kada je dobio njen sms, čim su se rastali. Toliko sigurna u sebe, zna šta hoće, ne libi se da frajeru prva pošalje sms, nakon zajednički provedene noći, mada etikecija nalaže suprotno. Bio je spreman da tog trenutka krene sa njom na kraj sveta i da joj se obeća za ceo život. Svadbeni marš, koji je zasvirao u njegovoj glavi (a kažu da žene to prve rade!), lagano se pretvarao u zvuke posmrtnog, dok je čitao njenu poruku:’Ukoliko mi do 12h ne dostaviš 2.500 evra, tužiću te za silovanje i navođenje na narkomaniju!’

U tom trenutku, ceo svet mu se srušio. Kao dokaz, navela je modrice svud po svom telu (pa, bacali su se po stanu!) i da je uzela kokain pre nego je krenula s njim (otuda vrelina strasti!). Podsetila ga je da je njegova sperma još uvek bila u njoj.

Pred njim su bila dva puta – da se vuče po sudovima i medijima željnim senzacionalizma (setimo se slučaja ’devojka hara sidom po gradu’ od pre dva meseca) ili da plati i sve zaboravi. Latio se ovog drugog i odlučio da preskoči novogodišnje slavlje i zaobiđe noćni život u širokom luku.

Vrteći glavama, Boris i ja se slažemo da će to biti jedan izuzetno široki luk, sličan onom kad je Nikola, iz ’Mi nismo anđeli’, otišao na duuugo putovanje na Lastovo. Ali setimo se kakav je bio kad se vratioposle tri meseca! Pravi Mr.Right, a ne samo Mr.Right Now.

Stara dobra poslovica kaže: ‘A real man gives up one night stand for a woman he can’t stand one night without!’

Ali ima i ona druga: ’Pa ne moramo da se upoznajemo da bismo imali seks!’

***

Iz knjige Sreća je kad voliš, a ne kad si voljen, Žane Korolije, objavljene u izdanju Lagune, 2016

Kada mi je moja prijateljica Sofija rekla da je svog dečka upoznala potpuno gola, bila sam u čudu.

Ne zbog toga što je bila k’o od majke rođena pri prvom susretu s njim. Oboje su bili. S obzirom na to da su se upoznali u spa centru, gde je taj nivo slobode tela jedino prihvatljiv za boravak u istom, taj deo priče sam razumela, mada mi sama pomisao na nelagodu golotinje nije baš prihvatljiva.

Za ne verovati mi je bilo da je u komunikaciju sa nekim muškim bićem (i to kakvim!) uopšte mogla da uđe potpuno ogoljena, sa svim svojim nesavršenostima. I što je najinteresantnije od svega, da mu pritom bude neodoljivo privlačna!

Kako je uopšte moguće da se jedna žena usudi na tako nešto, a da nije filmska zvezda ili top model?

Da stane pred muškarca sa svim svojim salom, stomakom, celulitom, flekama po licu i još po nekom bubuljicom i strijom, potpuno mokrom, prilepljenom kosom, bez šminke, napirlitane frizure, steznika i push-up brushaltera, vrtoglavo visokih potpetica i tesno skrojene haljine, kao svakodnevnih podupirača ženskog samopouzdanja.

Koliko god bila svesna da biti lepa, znači biti svoja, prihvatajući sebe kakva jesam, sa svim svojim manama i vrlinama, ne nužno očekujući da budem prihvaćena od drugih, priznajem da zazirem od modne i kozmetičke industrije.

I ja sam samo žena, mada izgledam k’o boginja – volim da kažem, kad želim da zdravim humorom poduprem svoje samopouzdanje. To je jedan od boljih alata. Ne zahteva oštre zahvate, a čini da se osećam bolje.

Iako su tokom proteklih kišnih nedelja zlobnici sarkastično poručivali ženama da mogu slobodno da jedu jer leto ove godine neće doći, evo ga! Došlo je! Odjednom je nastupilo toplo vreme, koje nas, kako i svake godine, zatiče nespremne.

Verujem da nema žene koja se ovog vikenda nije zapitala da li je dovoljno vitka i zategnutog tela, stavši pred ogledalo u letnjoj haljini, koju će sutra obući na posao.

Priznajem, jedna sam od tih. Ali kad razmislim zdravim delom mozga, koji nije pod uticajem modno-kozmetičkog terora, sve mi to postaje smešno.

Kao poručena da nas dozove zdravoj pameti, u poslednjem trenutku, pred trošenje para koje nemamo za silne anticelulit tretmane i preparate, ovih dana netom kruži slika Skarlet Johanson u kupaćem kostimu. Na slici je prava ona, jedna od nas, u svoj lepoti svog jedrog tela, sa očiglednim viškom kilograma i butinama optočenim celulitom.

Slika govori sve – i ona je samo žena, mada u novinama i na fimskom platnu izgleda k’o boginja. I to nedostižna, koja nas tera da očajavamo i žudimo za nečim što nikada nećemo dostići i imati. Zaboravljamo da na toj savršeno obrađenoj slici ona predstavlja samo oruđe koje treba da proda određeni proizvod i da nema veze sa realnim stanjem njenog lica i tela.

Po svoj prilici, ovo je prava slika koju treba da zalepim na vrata frižidera, umesto foto-šopom savršeno oblikovanog tela Sindi Kraford, iz zlatnih 90-tih.

Iskreno, laknulo mi je kad sam je videla. Ne zbog toga što od sada više neću voditi računa o sebi i svom telu, već zato što će obuzdati neke moje strahove. Upravo one na kojima silne šuške zarađuju modna i kozmetička industrija.

Naravno da svi volimo da budemo lepi. To nije ništa loše. Naprotiv, jedan je od poželjnih i prihvatljivih načina izražavanja ljubavi prema sebi ali potrebno je odrediti pravu meru, kao i u svemu u životu, što očito predstavlja veliki izazov i umeće.

Živimo u doba tzv. ejdžizacije, okrutne diskriminacije starih i ružnih. Kako stvari stoje, danas više nema ružnih, već samo siromašnih. Dehumanizacija društva uhvatila je nezadrživog maha. Koliko god želeli da zauvek ostanemo mladi, starenje je proces koji se ne može zaustaviti. Spoljašnost je spoljašnost i ne bi trebalo da ima veću ulogu od toga.

Društvo u kome živimo je zlo. Stalno nas tera da želimo više nego što nam zaista treba, što budi najgore porive u nama. Postajemo pohlepni, nezajažljivi, zavidni, ljubomorni, a time, usamljeni i nesrećni.

Ali što smo usamljeniji, bolji smo potrošači kapitalističkog društva. Naše nezadovoljstvo je hrana kozmetičke i modne industrije. Zbog terora lepote i večne mladosti, koji sprovode nad nama, naše frustracije rastu i čine da se osećamo loše i nelagodno u svojoj koži. Čini mi se kao da nas održavaju u vakuumu da nikad nismo dosegle zadovoljavajući nivo. Nikad dovoljno lepe, zgodne, mršave, mlade ili stare.

Serviraju nam stereotipe, čiji robovi postajemo, što obilno hrani i produbljuje naše strahove, na kojima profitiraju. Na nama je da prepoznamo da smo otišle predaleko i osvestimo te naše strahove, što je veliki uspeh za početak, a potom i da ih prevaziđemo da bismo mogle da živimo slobodno svoje autentične živote.

Nije lako ali vredelo bi imati na umu reči nosioca Nobelove nagrade za medicinu, Drauzia Varele: ‘U današnje doba se pet puta više investira u medikamente za mušku potenciju i silikone za žene nego za lečenje Alchajmerove bolesti. Tako ćemo za par godina imati stare babe sa ogromnim sisama i stare dede s tvrdim penisom, ali se niko od njih neće sećati zašto je to dobro i čemu služi.’

Percepcija starosti se kroz razdoblja menja, a dostojanstvo starosti bi trebalo da ostane isto jer nosi kvalitete koji se stiču upravo godinama.

Uostalom, nijedan muškarac nikada nije odustao od seksa sa ženom, pošto je video golu, niti je rekao da se obuče i ode, na šta me podsetila moja prijateljica Monika. Gledali ste Jedi, moli, voli, zar ne?! Jer ga nije briga! On je u sobi sa golom ženom i oseća se kao da je dobio na lutriji!

***

Iz knjige Sreća je kad voliš, a ne kad si voljen, Žane Korolije, objavljene u izdanju Lagune, 2016