Videli smo ga kao revolucionarnog papu i svirepog kralja. Sada, u filmu „Laguna“, Džud Lo preuzima ulogu ruskog predsednika kako bi otkrio mračnu stranu svog uspona. To su, kaže on, njegove omiljene uloge: jer mu ulazak u umove moćnih i kontroverznih ljudi pomaže da zaista razume sebe.
Od pape do „cara“. Džud Lo, koji se pojavio na Filmskom festivalu u Veneciji u seriji Paola Sorentina „Mladi papa“ 2016. godine, vraća se ove godine sa podjednako izazovnom ulogom.
U filmu „Čarobnjak iz Kremlja“, u režiji Olivijea Asajasa, igra sadašnjeg ruskog predsednika Vladimira Putina. On opisuje poduhvat ovako: „Bilo je pomalo kao penjanje na Mont Everest.“ Dodaje da je, dok je čitao tom za tomom u pripremi, pomislio: „Šta mi bi kada sam rekao da?“
Film je zasnovan na romanu Đulijana da Empolija, koji, između činjenica i fikcije, pripoveda o Putinovom usponu na vlast 1990-ih, od bivšeg agenta KGB-a do nespornog lidera Ruske Federacije, zahvaljujući i savetima Vadima Baranova, lika inspirisanog preduzetnikom i političarem Vladislavom Surkovom.
Glumac, 52, ima sedmoro dece iz četiri veze: najstarijeg, Rafertija (28), Ajris (24), Rudija (22) sa glumicom Sejdi Frost, zatim Sofiju (16 godina), rođenu iz veze sa manekenkom Samantom Berk; konačno Adu (10 godina) sa pevačicom Ketrin Harding i dvoje najmlađe, od 5 i 2 godine, rođene iz njegovog braka sa engleskom psihološkinjom Filipom Koan.
Par još nije otkrio imena i datume rođenja svoje dvoje dece. Ova zabrinutost može delovati preterano onima koji nisu upoznati sa incidentom od pre više od deset godina, koji je uključivao prisluškivanje glumčevih privatnih razgovora, a koji je objavio britanski tabloid News of the World.
„Kopali su po mom životu dok nije ostalo ništa za otkrivanje. Nađete se usred oluje koja menja tuđu percepciju o vama i osećate se loše zbog toga. Pokušao sam da se izvučem iz toga sa što je moguće manje štete, da naučim iz tog iskustva i da krenem dalje“, objasnio je.
Džud Lo je počeo da radi veoma mlad. Na televiziji od detinjstva, ali uglavnom na sceni, a sa 23 godine već je debitovao na Brodveju, zaradivši nominaciju za nagradu Toni, pozorišnog Oskara, za najboljeg sporednog glumca.
„Bio sam uveren da ću to raditi do kraja života. Film mi se činio kao da je to drugi svet.“
Pa ipak, njegov holivudski debi dogodio se nekoliko godina kasnije u naučnofantastičnom filmu Gataka iz 1997. godine.
„Na setu sam imao sjajnu vezu sa Itanom Hokom; mnogo smo se vozili kolima.“
Samo poslednjih godina, glumac se nekoliko puta transformisao, sa ulogama i žanrovima koji su se protezali veoma daleko.
Od Diznijeve+ serije „Ratovi zvezda: Posada skeleta“, preko filma Rona Hauarda „Eden“, inspirisanog istinitom pričom o nemačkom lekaru i filozofu koji je, na prelazu iz prošlog veka, otišao da živi na pusto ostrvo, do filma „Vatreni brand“, u kojem igra kralja Henrija VIII.
Glumi pored Alisije Vikander kao njegova poslednja supruga, ulogu koju je Lo ponovio i u filmu „Čarobnjak iz Kremlja“.
„Glumljenje Henrija VIII bio je ogroman izazov. Nadam se da će ohrabriti druge reditelje da mi ponude ovakve uloge.“
Na Lidu, gde je Lo bio i 2024. godine sa filmom „Red“, glumac će se ukrstiti, između ostalih, sa Džulijom Roberts (sa kojom je radio u filmu „Closer“ iz 2004. godine), koja prvi put prisustvuje Filmskom festivalu u Veneciji kao protagonistkinja filma Luke Gvadanjina „Posle lova“.
Takođe će se ponovo ujediniti sa Paolom Sorentinom, koji otvara takmičenje filmom „La Gracija“.
„Prvi put sam upoznao Paola 2011. godine kada sam bio u žiriju u Kanu. Već sam bio njegov obožavalac; „Posledice ljubavi“ je bio jedan od mojih omiljenih filmova. Mislio sam da bih voleo da radim sa njim; on ima jedinstven stil, uspeva da spoji tamu i ironiju.“
Godinama kasnije, stigao je telefonski poziv koji je čekao.
„Predložio je da se nađemo i rekao mi je za ideju ovog pape, fantastičnog lika. Mesecima sam učio latinski. Mislio sam da će se serija tu završiti: kada mi je rekao da će snimati drugu sezonu, „Novi papa“, to je bilo iznenađenje.“
Lo je proveo mnogo meseci u Rimu snimajući.
„Bilo je to vreme velike sreće. Trčao bih, šetao, i pre nego što bih se osvestio, našao bih se ispred Vatikana.“
Njegova veza sa Italijom datira još iz vremena kada je bio tinejdžer i dolazio bi na odmor sa porodicom.
„Moja majka me je upoznala sa italijanskom kinematografijom; pokušao sam da imitiram one pomalo drske likove koje sam video u crno-belim filmovima.“
Ali, pre svega, njegova sećanja na film koji je označio prekretnicu u njegovoj karijeri vezana su za Italiju: Talentovani gospodin Ripli (2000), snimljen na raznim lokacijama, uključujući Iskiju, Napulj i Veneciju, za koji je glumac zaradio svoju prvu nominaciju za Oskara.
U to vreme, bio sam odlučan da se oslobodim etikete seks simbola, srcelomca, pa kada me je reditelj, Entoni Mingela, zamolio da igram zgodnog, šarmantnog lika u priči koju sam u početku odbio. Bila je potrebna sva mladalačka arogancija da se odbije takva ponuda, ali sam se plašio da ću se zaglaviti u toj slici.
U stvarnosti, međutim, nije se toliko radilo o ulogama koje su mi nuđene, već o tome kako su me mediji doživljavali: umesto da pričaju o mojim glumačkim nastupima, fokusirali su se na moj izgled, na to kako sam se oblačio.
Na setu, sa velikim glumcima poput Kejt Blanšet i Filipa Simura Hofmana, morao sam da glumim samopouzdanje koje nisam imao. Očigledno sam pogrešio; moja karijera bi bila drugačija bez tog filma.
