Pre mnogo godina, prijatelj mojih roditelja bio nam je u kućnoj poseti. Na odlasku se pozdravio sa svakim od nas snažnim stiskom ruke, prodornim značajnim pogledom uz poruku ,,Budi dobar prema sebi!“.
Smejali smo se tome, zvučalo je istovremeno čudno i interesantno, pomalo i nerazumljivo jer takvu izreku mi u našem jeziku nemamo. Mislili smo da je to pokupio negde u Nemačkoj gde je decenijama arbajtovao. Proći će dugi niz godina dok ne budem razumeo značenje i uvideo značaj tih njegovih reči.
Dok odrastamo i sazrevamo, mi najviše učimo od ljudi koji su nam važni. Roditelja, baba i deda, rođaka, kumova, sveštenika, prijatelja, društva u celini.
Pročitaj i ovo: Život i partnerski odnos na klackalici – Voli me, ne voli me – i koje tu srećan?!
Uz to, imamo jaku želju da se svima njima dopadnemo, da nas vole i prihvate. U tome uspevamo tako što ispunjavamo njihove želje, prohteve i očekivanja koje od nas i za nas imaju, ili verujemo da ih imaju.
Vremenom, važne procese i ljude često pounutrimo, čime postaju deo našeg identiteta.
Kroz život nastavljamo sa istim željama, prohtevima i očekivanjima i od sebe tražimo da sve to zadovoljimo. Kada u tome ne uspemo, često se osećamo loše, tužno, besno, neadekvatno ili manje vredno.
Pročitaj i ovo: Fatalna privlačnost – zašto ostajemo sa emotivno nedostupnim partnerima?!
U želji da ispunimo sva očekivanja u vezi sa svojim uspehom zaboravljamo na prave sebe, naše istinske potrebe.
Kada prestanemo da se trudimo u ispunjavanju kriterijuma našeg oca ili majke, strica ili tetke, učitelja ili Boga, u sebi se možemo susresti sa sopstvenim autentičnim željama. Zato je, što bi Jalom rekao, važno da prestanemo da se trudimo kako se ne bismo razočarali u sebe i da počnemo da se trudimo da budemo dobri prema sebi.
