Ovde moramo da krenemo od Lukrecijinog braka sa Đovanijem Sforcom, bratancem Askanija Sforce, moćnog kardinala koji je pomogao da se izabere Aleksandar VI Bordžija.
To je brak sklopljen zbog političkih igara. Svrha mu je da papu tesno poveže sa Lodovikom Crnim, koji se zalagao da francuski kralj Šarl VIII uđe u Italiju kako bi uklonio Alfonsa II Aragonskog, kralja Napulja, i oslabio njegovu moć. Lukrecija se udaje 12. juna 1493. za mladog potomka porodice Sforca, takođe rođenog izvan braka.
Na opšte zaprepašćenje, venčanju prisustvuje nevestin otac, to jest Sveti otac, okružen sa deset kardinala u raskošnim odorama. Među mnogobrojnim prelatima nalazi se i Lukrecijin brat Čezare sa purpurnim plaštom.
Ali šta on radi među svim tim crkvenim velikodostojnicima?
To je bar prosto: otac je nekoliko nedelja ranije imenovao i njega, Čezarea, za kardinala. Čestitamo! Očigledno je da papa Bordžija svojim prisustvom želi da ozvaniči činjenicu da mu je Lukrecija mezimica. Čezare podigne sestru, potpuno je odvojivši od poda, i poljubi je u usta, što je izazvalo snažan žamor. Ovim potezom je bestidni brat nesumnjivo hteo da iskaže veliku ljubav prema sestri.
„Bez obzira na to da li su počinili incest, nema sumnje da su se Čezare i Lukrecija voleli, makar samo kao brat i sestra, više nego što su voleli bilo koga drugog, i da su do samog kraja ostali verni jedno drugom. Lukrecija je bila jedini izuzetak za Čezarea, osvajača koji nije nimalo poštovao i uvažavao žene.“
Za vreme proslave venčanja, pojavljivanje svakog novog lica prate zapanjeni usklici ljudi koji su ostali bez daha. Na to se nadovezuje uzbuđenje koje se proširilo kad se saznalo da devojčurak na stolici levo od pape nije niko drugo do Đulija Farneze, koja mu je tada već zvanična ljubimica. Ali da se vratimo na venčanje.
Mladoženja dobija vlast nad Pezarom kao poklon od Lodovika Crnog. Papa tome dodaje miraz u iznosu od trideset jedne hiljade dukata. Brak dvoje mladih neće, međutim, biti odmah konzu – miran, pošto je Lukrecija još goluždravica, kako se tada govorilo, tek joj je trinaest godina. Stoga je otac posle venčanja odvodi sa sobom, a mladoženju šalje u Pezaro sa ciljem da ga drži podalje od nje.
Kako bi bili sigurni da će se stvari odvijati onako kako je odlučeno, papa poverava kontrolu Čezareu, svom omiljenom sinu, za koga mlado – ženja već zna da je najsuroviji sluga Svetog oca. Lukreciju će tek nekoliko meseci kasnije odvesti u Pezaro da bi brak bio konzumiran. I to natenane i uz međusobno uvažavanje. Prolaze četiri godine, brak dvoje mladih plovi mirnim vodama, ali u atmosferi ispunjenoj dosadom.
Nalazimo se, naime, u provinciji i to na dvoru na kome nema ni duha ni inicijative; Đovani se, međutim, ponaša kao srećan i zaljubljen suprug. Zar bi moglo biti drugačije? Dovoljno je da čovek vidi čuveni Lukrecijin portret koji je naslikao Bartolomeo Veneto, na kome joj meka plava kosa uokviruje lice za koje je malo reći da je zanosno, pa da uzvikne: „Niko na svetu ne može da odoli dražima jedne ovakve lepotice.“ U međuvremenu se – to je već postalo uobičajeno – politički planovi Bordžija naglo menjaju.
***
Odlomak iz knjige Papina kći, Daria Foa, Laguna
