Nekada davno, brak i duhovnost išli su ruku pod ruku. U današnje vreme, bračno blaženstvo je više nada nego činjenica za muškarca i ženu. Gotovo pre unutrašnja stagnacija nego unutrašnji rast.
U celom svetu rasprostranjena je pojava da su udate žene prijemčivije za mentalna oboljenja nego bilo koja druga podgrupa ljudi.
Švedski izveštaji pokazuju da se mentalni poremećaji sa većom verovatnoćom javljaju kod udatih nego kod
neudatih žena. Američki rezultati istraživanja pokazuju internacionalni trend da što više dece neka žena ima veće su šanse da će imati psihičke probleme nego njen muž, žene sa manjim brojem dece i neudate devojke.
Najviša incidencija zloupotrebe sedativnih lekova nije među mladima, nego među domaćicama, naročito u »razvijenim zemljama«.
Da bi se izvukle iz stanja dosade i letargije, žene se sve više okreću raznim tonizirajućim supstancama koje im obećavaju polet i vitalnost.
Depresivna domaćica sa nejasnim bolovima uzima veliku količinu lekova koji ni na koji način ne utiču na njeno bazično nezadovoljstvo.
Alarmantan broj žena je zavisan od sedativa i antidepresiva, i ne može da započne dan bez njih. Sve ovo, kao i porast razvoda, čine da srećan brak predstavlja samo opsenu.
Sredstvo, a ne cilj!
Ove tužne činjenice pokazuju da smo izgubili uvid u značaj braka u kontekstu duhovnog razvitka. Muškarci, a naročito žene, doživljavaju da je blizak odnos cilj za sebe, a ne sredstvo za dalji rast.
Žene su uslovljene da veruju kako udaja automatski donosi sigurnost, svrhu i trajnu ljubav. One ignorišu činjenicu da, bez obzira da li su udate ill ne, ovakva postignuća zahtevaju neprekidan rad na sebi u
obliku nepokolebljive namere i stalnog samodavanja.
Odnos između muškarca i žene može da donese izuzetnu vitalnost, sjaj i inspiraciju, pod uslovom da razumemo da takav odnos nije postignut cilj, već stalna težnja ka savršenstvu.
Sigurnost
Mnogi odnosi bi bill uspešni da od njih nismo tražili ono šta je za taj odnos nemoguće.
Brak nam ne može garantovati sigurnost. Unutrašnja sigurnost ne može da se obezbedi nikakvim spoljašnjim aranžmanom, niti zaslugom nekog drugog, ona je isključivo lično dostignuće. To je harmonija i uverenost u sopstvenu unutrašnju suštinu, koja je posledica samospoznaje sa darom pribranosti koja ne može da se
poremeti životnim problemima.
Materijalna sigurnost je efemerna. Kuće mogu da se zapale, posed ukrade, novac može da postane bezvredan. Nema osiguranja protiv rata, bolesti, katastrofe.
Isto tako, ne možemo da pronađemo potpunu emocionalnu sigurnost u odnosima sa
drugima. Niko ne može da nas voli dovoljno da ispuni našu unutrašnju prazninu, a posesivna ljubav samo stvara strah koji ovu prazninu pojačava.
Nesigurnost, a ne sigurnost je osnovna činjenica života koju treba da prepoznamo.
Umesto da jurimo za nečim što ne postoji, treba da prihvatimo nesigurnu prirodu naše egzistencije.
Bitno je da se ne identifikujemo sa spoljašnjim i da se ne vezujemo za stvari koje posedujemo, kao ni za ljude. Unutrašnja usamljenost može da se prevaziđe samo iskustvom večnog i nepromenjljivog u nama samima, a na nama je da pronađemo praktične načine da negujemo takvo iskustvo.
