Moram priznati da sam ostao očaran, i to ne samo zbog raznolikosti krajolika, otvorenosti ljudi, niskih cena i osećaja slobode!
Gledajući naokolo, verujem da se nalazim u zemlji odakle potiče velika civilizacija. Možda nije uspela da preživi, ali možda je u tome i čar, vanvremenska je, van tokova sadašnjosti, mistična i zbog toga beskrajno primamljiva. Takva je Bolivija, daleka, donekle nepristupačna, ali uvek prijatna za turiste.
Na istoku zemlje se nalazi najbitniji komercijalni centar, na području gde vlada džungla. Na zapadu je pustinja i turistima možda najzanimljivije otkriće, Uyuni (Salar de Ujuni), u potpunosti pokriven soli. I u sredini, strme planinu, sastavu planinskog venca Anda.
Mislim da ne postoji mesto gde je avio saobraćaj dobrodošao.
Prosečan let traje pola sata, a kopneni put, skoro nepostojeći, možda bi trajao ceo dan. Posetio sam Tarihu (Tarija), Kočabambu (Cochabamba) i glavni grad La Paz. Svaki ima svoju draž, preporučujem sve.
Tariha je na samom jugu zemlje i centar je sagrađen u tipičnom španskom stilu. Ima najmanje četiri trga, obično sa impozatnom crkvom i egzotično rastinje. Najlepše iznenađenje – ovde se i dalje voze poznate i mislim svima drage ‘bube’, često šareno ofarbane.
Na brdu, u centru grada je ‘zaštitni znak’ južnoameričkih gradova, Hristova statua koja pogleda ceo grad. Čini se da je brdo ‘utočiste’ mladih parova sto se drže i uživaju u pogledu krovova ispod. Grad nipošto nije bogat, ali je centar vinogorskog područja.
Sigurno nikad niste čuli za vino iz Bolivije, ali prilika je da probate, veoma je slatko! U raznim selima, lako dostupnim iz Tarihe, možete da probate tipična jela. Meni je sve bilo slično argentinskim specijalitetima, znači, odličan roštilj u neverovatnim količinama.
Pola sata avionom prema severu je Kočabamba, što je geografski manje više u centru Bolivije. I ovde je glavna znamenitost na brdu, gde se stiže turističkom uspinjačom. Podelio sam kabinu sa dve Amerikanke, a njihov engleski mi je parao uši, činilo mi se toliko neprikladnim u ovakvom ambijentu.
Sa visine se vide dve strane života što su često realnost na tom kontinentu. Sa jedne strane male kuće, skoro kolibe, a sa druge strane, desno, stambene zgrade koje bi mogle biti bilo gde. Takav moderan deo grada, koji nema Tariha, pruža sve što se može očekivati.
A stari grad, sam centar, je jako tradicionalan, i jedan od najstarijih španskih gradova, lep na neki ‘ofucan’ način. Ovde morate da pazite, naročito posle mraka. Negativna strana ovakvih mesta je nasilje. Ova mračna strana se oseća u vazduhu nekako.
Sećam se da sam letos bio u Vrnjačkoj Banji tokom međunarodnog karnevala. Između balkanskih trupa se iznenada pojavljuje, na moje oduševljenje, ekipa iz Bolivije, tipično obučena, igrajući latinski ples što možda i nije baš iz Bolivije.
Koliko daleko su oni putovali, a kakva im je bila Srbija, ko zna? Ono sto mi je jasno kako se šetam kroz ulice nepoznatog grada je da su oni bili svakako ‘moderni’.
A ono staro je svugde prisutno u Boliviji, naročito kod žena indijanskih crta sto su odevene kao sto su valjda bile pre tri veka, sa čudnim šeširom i u šarenim haljinama. Obićno nose zavežljaj, za koji se često ispostavi da je zamotuljak zapravo beba!
La Paz je možda najzanimliviji grad sveta po geografskom položaju, ali nije glavni grad kako se misli (glavni grad je Sukre). U suštini je priča o dva grada, malo kao Beograd i Zemun, recimo. Na vrhu, na ravnini u 4.100 metara je grad El Alto, gde se nalazi i aerodrom.
Ovo je radnički deo, sa malim kućicama od cigla koje niko ne kreči, tako da sve ima onu crvenkastu boju. Sam La Paz se prostire na dolini između planina, a najmoderniji deo je i onaj najniži, već na 3.700 metara.
Ovde se nalazi i najjeftiniji ‘let’ na planeti. Socijalistička vlast Eva Moralesa dosta je uložila u projekat neobičnog gradskog saobraćaja. Žičara od El Alta do La Paza, imaće pet ‘linija’ kad projekat bude gotov.
Žutom linijom sam za 8 minuta stigao iz samog komercijalnog centra La Paza do vrha El Alta. Sam projekat je sigurno bio neverovatno težak, a pogled iz kabine će vam oduzeti dah. I ono najlepše je da je ovo javni gradski prevoz , uopšte nije namenjeno turistima.
La Paz nema velikih znamenitosti, osim možda ‘pijace vračara’ sto je zapravo turistički centar grada, gde možete kupiti jeftine tkane stvari ili posetiti irski pab, ukoliko vam nedostaje tako nešto. Blizu grada se nalazi ‘dolina meseca’, takozvana zbog neobicnog oblika terena.
Ali remek-delo je jezero Titikaka, najviše jezero na svetu na kojem je moguća komercijalna plovidba. Put do jezera skoro veličine Kosova, koje čini granicu između Bolivije i Perua, traje oko 3 sata a onda još sat vremena do glavnog naselja Kopakabana, koji ima jednu od najstarijih katedrala u Boliviji.
Odatle turisti obično idu do ostrva sunca (Isla del Sol). Ovaj izlet je zaista nešto posebno, uprkos brojim turistima (uglavnom iz Brazila i Nemačke), ne toliko zbog ostrva već zbog samog jezera sa neverovatnim prizorima. Imao sam veliku sreću pošto sam bio tamo po blistavo vedrom danu. Jako daleko se vidi sneg na planinama što se vide i iz La Paza, sa druge strane. Ja sam posle ovoga nastavio put preko granice, a Peruanska strana jezera je možda čak i bolja.
Sve je ovo nekad bio deo imperije sto se prostirao iz Ekvadora do severa sadašnjeg Čilea. Čar je u tome da mi se ponekad čini da se život i nije onoliko promenio od tada. Bolivija je jedna od država koje i dalje čuvaju starinski način života, bez odbijanja uticaja modernog doba. Uprkos siromaštvu, a možda i zbog toga, ljudi su, činilo mi se, uglavnom srećni. Idite onda do Bolivije, možda utiče jako dobro na vas kao što je na mene!
Bolivija je izgubila izlaz na more tokom rata Tihog Okeana, pa te teritorije su sad deo Čilea.
Po Ustavu Bolivije su svi jezici zvanični, što znači ne samo španski, ali više od 30 domaćih jezika poput Quechua, Aymara i Guarani.
Od 2009 zvanično ime države je ‘Višenacionalna država Bolivije’ (Estado Plurinacional de Bolivia).
