Nedavno sam u jednom razgovoru naučila da je Aristotel ljude delio na žive, mrtve i moreplovce. Nisam to znala. I veoma me je zaintrigiralo.
Ne znam ništa o životu moreplovaca, ali mi je veoma interesantno razmišljanje o dinamici njihovog kretanja.
Sa jedne strane, brod skoro nesputano osvaja razne predele, silna prostranstva. I oni koji su na njemu, zajedno sa njim. Na drugoj strani, njihovo lično kretanje je ograničeno na površinu broda, ma kako veliki ili mali bio.
I koliki je prostor po kome se zapravo oni kreću? Kako se nositi sa tim?
Verujem da postoje dva načina borbe. Ili se osoba sakupi iznutra na zadate dimenzije i pruža pogled samo dokle joj je prostorom dozvoljeno ili odabere drugi put i svoj um opremi krilima, hrabrošću, svesnošću i maštom. Kada tako naoružan um krene u svet, za njega ne postoje granice. Ni prostora, ni vremena.
I opet, bez pretenzija da tumačim genija poput Aristotela, pitam se jesmo li svi mi ti moreplovci koji plutaju nepreglednim prostranstvima života?
Ograničeni dimenzijama kože, stavovima, konceptima, mogućnostima.
I imamo li svi ona dva izbora? Da budemo mrtvi još dok smo živi, zbog strahova da se pomerimo iz poznatog. Ili, možemo biti živi sada, i zauvek. Potrebno je samo da imamo smelosti, odlučnosti i svesnosti da pomeramo horizonte dalje od sigurnog i zacrtanog.
