Ova moja subota ne požuruje, ne dahće za vratom, ne potura mi sat svako malo pod nos, ne broji mi gutljaje kafe.
Upravo suprotno. Jedna od onih što neguje, ne misli da je sporo biranje paradajza na Kaleniću luksuz, razume potrebu da se dan započne uz dve kafe i zaglavljuje mi krajeve jorgana oko nogu, da nema nikakve neprijatnosti.
I takva kakva je, u nekom trenutku me je povela u šetnju, opet bez žurbe. Levo desno uličicama koje znam, a koje danas nekako svečanu mirišu. Ne znam šta im je. Je li neki praznik, a ja ga ovako lenjiva nisam prepoznala?
U trenutku poželeh da odem do crkve, da pomislim tamo na neke ljude koji ovih dana pate, na neke koji me gledaju iz drugih svetova, kao i na one što pomažu da ovaj svet ovog trenutka ima nekoliko nijansi više. Razume se, ima ih.
U crkvi svadba, ispred crkve još dve, trubači, cika, vriska, petarde, lete kovanice, cveće, haos. Ne sudim nikome, svako po svom ukusu i senzibiltetu, ali danas, danas to nije bila vibracija moje Duše, nikako.
Vratila sam se nazad, u malenu mansardu po čijem krovu vrane stalno skakuću, kloparaju. Plašile su me u početku, budile noću, ili u najboljem slučaju sa prvim zracima sunca. Ali, navikle smo se vremenom, one na mene, ja na njih.
Čim sam ušla u kuću, sa željom da utišam misli i delić svoje Tišine barem na ovaj način poklonim ljudima na koje sam mislila celog dana, kad one počeše svoju bučnu igru. Strastvenije nego inače, učinilo mi se. Uporno i dinamično.
I jedan malecni tren pre nego odustanem od svoje molitve, setih se Vladike Nikolaja Velimirovića koji je gavrane i vrane voleo. Govorio je da su one monasi među pticama u svojim crnim odorama, da su drugačije, da često privuku loše energije, a samo dobrim vraćaju, da imaju perspektivu mudraca a, kao i najveći medju njima, o tome ne govore.
I odjednom više nisu bile smetnja. Bile su saveznici i više od toga. Bile su vodiči i učitelji. Šapnule su mi: „Nije hram zgrada, hram je stanje tvoje duše. Gledaj da tu što češće svratiš. I možeš upaliti sveću kad god poželiš, ali je važnije da upališ i osvestiš iskru svoje Ljubavi za ljude. Sveća se ugasi, a ovo traje.“
To su mi šapnule i utišale se. Evo, noć će još malo, a satima ih ne čujem. Kao da su i one uronile u neku ptičju molitvu.
