Ponekad pomislim da nemam više ničeg zajedničkog sa onom devojčicom kakva sam nekada bila. Osetljiva, tiha, slabašna.

Svaki vetrić, prek pogled ili ružna reč smeštali su se duboko u ćelije moje malene duše. I ostajali tamo, da bole, žuljaju, unose nemir.

Bojana Glušac, psihodramska psihoterapeutkinja
Bojana Glušac, psihodramska psihoterapeutkinja

U trenutku poverujem da me je život koji sam živela, i još više – smrti koje sam preživela, učinio grubljom, manje osetljivom. Udaljio od te početne suptilnosti i zamrznuo.

A onda se dogodi da mi intenzivan miris lipa, koji ovih dana vlada Beogradom izazove suzu. A patka, koja je neko veče hranjena na obali Dunava, ostane mi u srcu, pa se danima pitam kako je, ko joj sada baca komadiće ribe i sećam se, do najfinijih detalja, kako je lepršala krilima i nežno ulazila u vodu. I ganu me prizori koji se smenjuju pred mojim očima, nekada do bola, a sve češće do smeha.

I vidim tada, nije nestala ta mala ja, samo je porasla, i ojačala. Sada se više smeje, a manje plače.

I to ne zato što misli da je život prelep i divan. Ne, nikako. Upravo suprotno. Vidi ga onakvim kakav je, bez ulepšavanja, pravdanja, potiskivanja ili očajavanja. Naučila je da ga voli baš takvog. Kako život, tako i ljude. I odjednom je sve postalo lako. I sigurno.

Moram da priznam da su mi sve dragoceniju trenuci, poput ovog jutra, kada osetim da je tu i kada dopustim da me preplavi tom tananom, naivnom, a dubokom dečijom mudrošću.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.