Ponekad pomislim da nemam više ničeg zajedničkog sa onom devojčicom kakva sam nekada bila. Osetljiva, tiha, slabašna.
Svaki vetrić, prek pogled ili ružna reč smeštali su se duboko u ćelije moje malene duše. I ostajali tamo, da bole, žuljaju, unose nemir.
U trenutku poverujem da me je život koji sam živela, i još više – smrti koje sam preživela, učinio grubljom, manje osetljivom. Udaljio od te početne suptilnosti i zamrznuo.
A onda se dogodi da mi intenzivan miris lipa, koji ovih dana vlada Beogradom izazove suzu. A patka, koja je neko veče hranjena na obali Dunava, ostane mi u srcu, pa se danima pitam kako je, ko joj sada baca komadiće ribe i sećam se, do najfinijih detalja, kako je lepršala krilima i nežno ulazila u vodu. I ganu me prizori koji se smenjuju pred mojim očima, nekada do bola, a sve češće do smeha.
I vidim tada, nije nestala ta mala ja, samo je porasla, i ojačala. Sada se više smeje, a manje plače.
I to ne zato što misli da je život prelep i divan. Ne, nikako. Upravo suprotno. Vidi ga onakvim kakav je, bez ulepšavanja, pravdanja, potiskivanja ili očajavanja. Naučila je da ga voli baš takvog. Kako život, tako i ljude. I odjednom je sve postalo lako. I sigurno.
Moram da priznam da su mi sve dragoceniju trenuci, poput ovog jutra, kada osetim da je tu i kada dopustim da me preplavi tom tananom, naivnom, a dubokom dečijom mudrošću.
