„Imam osećaj kao da sam zarobljena u sopstvenoj koži i ne mogu da se pomerim…“„Sanjao sam rešetke koje se ispred mene otvaraju i zatvaraju, imam strah da prođem, možda će me zdrobiti.“

„Znam da nemam izbora. Ono što bi možda bilo dobro za mene, nije dobro za druge i sigurno neću to učiniti.“

Jeste li imali prilike da čujete i izgovorite ovakve ili slične rečenice?

Ja, jesam. I to ne samo u mojoj psihoterapijskoj ordinaciji, kroz razgovore sa ljudima koje vodim, već i na ulici, u prolazu, u susretima sa prijateljima, u knjigama koje čitam, u filmovima koje gledam.

I to me uvek vrati na pitanje lične slobode, prava na izbore, sigurnost.

Kao takva, ona predstavlja uslov razvoja ljudskih potencijala. Čuveni Hegel je rekao da je istorija sveta zapravo napredovanje svesti o slobodi.

Znamo da ima različitih sloboda ili se možda ipak radi o različitim aspektima iste? O ekonomskoj, socijalnoj, političkoj slobodi već govore eksperti za te oblasti. Filozofi egzistencijalisti imaju mnogo toga da dodaju u odgovoru na jedno od glavna četiri univerzalna pitanja čovečanstva.

Naravno, dalo bi se štošta reći i o slobodi u odnosima, o pravu da se krećemo, mislimo, delamo, osećamo nevezano za tuđa očekivanja i stereotipe (sve dotle dok ne ugrožavamo i ne povređujemo, podrazumeva se).

Ipak, sloboda o kojoj trenutno razmišljam tiče se našeg unutrašnjeg stanja svesti, intimnog komfora koji imamo kada pogledamo iznutra. Da li nam je tu udobno, ušuškano? Ili osećamo neugodnost, pritisak, nezadovoljstvo?

Ako je ovo drugo u pitanju, onda je to i dobra i loša vest. Dobra vest je da s obzirom na to da se radi o našem unutrašnjem prostoru, sve zavisi od nas. Loša vest je da s obzirom na to da se radi o našem unutrašnjem prostoru, sve zavisi od nas – nema prebacivanja odgovornosti na druge.

Dakle, prvi korak je da dostignemo „slobodu od“ zabrana, perfekcionizma, straha od greške previsokih očekivanja, naučenih predrasuda, samolimitirajućih ograničenja,osećaja odgovornosti za ceo svet, potrebe da spašavamo druge, krivice (naročito osećaja da ću, ukoliko sebi nešto dam, od drugih to oduzeti, ugroziti ih),  poruka tipa „to se ne sme, to moram“, stida, usvojenih modela ponašanja koja zatim ponavljamo, a štete nam, itd.

Zamislite kako bi vaš unutrašnji prostor izgledao nakon dubinskog čišćenja ovakvog sadržaja?

I šta bi vaš život dobio na kvalitetu?

Drugi korak je svakako da osvojimo „slobodu da“  budemo autentična bića, prihvatimo sebe takve kakvi smo (što podrazumeva zaustavljanje razvoja, upravo suprotno – predstavlja početni korak bilo kakvog rada na sebi), živimo svoju slobodu, kreativnost, ljubav i spontatnost

Kako to da učinimo?

Da li je promena tako jednostavna, kao što bi u našem jeziko to bilo samo zamenom jednog slova iz „od“ u „da“, pa je dovoljno samo početi od danas misliti drugačije?

Ne postoji univerzalni odgovor na ovo pitanje. Brzina i kvalitet promene zavisi od mnogo različitih faktora, našeg senzibiliteta, okruženja, hrabrosti, jačine utisnutih programa.  Kod nekoga će to biti preskok na drugu stranu, a kod većine dugotrajni rad na razumevanju uzroka neslobode i onda svesna unutrašnja reparacija.

Koji način ćemo koristiti, opet zavisi od ličnih apsiracija (meditacije, molitve, razgovori, energetsko-duhovne vežbe, psihoterapije i sl.). Ono što je potrebno da znamo odmah na početku, to je da su svi ovi limitirajući obrasci i ponašanja „strana tela“ u našoj psihi. Najvećim delom su nastali jednostavnih mehanizmom introjekcije kojim mi usisavamo sadržaje iz spoljnog sveta (poruke, stavove, vrednosti), inkorporiramo ih u svoj sistem i počinjemo da doživljavamo kao svoje, kao deo identiteta.

I kao što bismo u slučaju da imamo trn u nozi, kao strano telo, dali sve od sebe da ga što pre izvadimo i saniramo moguću infekciju, na isti način bi trebalo da se odnosimo prema psihološkim uzrocima nedaća.

Nije im mesto tu! I ne koriste nam!

Često me, u psihoterapijskim razgovorima ljudi uplašeno pitaju „Ali, ako se odreknem perfekcionizma, šta će me onda motivisati da se razvijam i idem dalje?“ Ja im, skoro uvek kažem „Nije perfekcionizam razlog tvog napredovanja, on je pre tvoja prečica u frustraciju. Upravo suprotno, ka napretku te tera unutrašnji nagon da se razvijaš, hrabrost, snaga i tvoj lični kapacitet, a ne neki naučeni, nedostižni standardi…“

E, sada, da li je ovo kraj naše priče o slobodi? Nešto u meni govori da nije. Setih se da je Ciceron davno reko „Mudrac je uvek slobodan.“ O kojoj vrsti slobode on govori? Šta to mudrac ima što mi obični smrtnici nesvesno držimo u polju psihološke slepe mrlje? Ne bih se drznula da dublje ulazim u razumevanje i opisivanje ovog nivoa svesnoti, ali mogu da kažem dve-tri osnovne karakteristike koje podržavaju Cicerona.

• Mudrac prevazilazi konceptualizaciju, dakle nestaje sama ideja, koncept o slobodi – i to je najveći stepen oslobođenosti.
• Mudrac živi sadažnji trenutak, a tu nema uslovljenosti ni prošlih ni budućih sadržaja – dakle, sloboda.
• I najvažnije, mudrac je u stanju unutrašnje tišine koja sam izvor slobode.

I kada smo jednom stigli do ove tačke, barem u razmišljanu na ovu temu (ako ne još uvek u življenju toga) ima li dalje? Naravno da ima. Pomoći drugima da stignu do svoje slobode, to je sledeći korak. Jer, većina za tim čezne, ali ne zna kako. Onaj ko je taj put već prešao, biće najbolji putokaz.

„Slobodom od“ stižemo do lakoće, „sloboda da“ daje nam punoću, oslobođeni ideje slobode osvajamo unutrašnji mir, a podsticanjem tuđih sloboda, stižemo do tačke Ljubavi. Tu će nas sačekati i odgovor na pitanje smisla. Krenimo!