Nemoćni smo pred smrću ali ona nema šanse da nadmaši snagu naše ljubavi!

Bojana Glusac2
Bojana Glušac, osnivač PED metode, psihodramski psihoterapeut

Postoji priča o zen učitelju u čiji manastir je dotrčala izbezumljena i uplakana žena, noseći u naručju bolesno dete. Molila ga je da izleči dete i spasi ga smrti.

Učitelj je rekao da to može da učini samo pod jednim uslovom. Rekao joj je da ode do sela i pronađe kuću, odnosno, porodicu koju smrt nikada nije posetila i ako uspe u tome, tada će joj pomoći.

Žena je otrčala i nakon par sati vratila se skrhana i obeshrabrena, ne uspevši da ispuni zadatak.

Postoji jedna teorija koja kaže da je sve do Viktorijanskog perioda, smrt posmatrana kao prirodna stvar. Deca su sedela pored uzglavlja odlazećih, starijih kad je bilo prilike. Ljudi su se opraštali i pripremali za taj odlazak.

Ipak, do tog vremena (ne računajući antički svet), seks i sve vezano za seksualnost bilo je tabuizirano, zabranjeno, proterano u mračne vilajete nesvesnog.

Kako je ta tema počela da se sagledava iz drugog ugla, odnosno, kako je priča o seksualnosti postala svakodnevno prisutna, tako je smrt proterana i postala nepoželjna.

Na nama je da odgovorimo na pitanje možemo li istovremeno da budemo svesni oba aspekta postojanja, da se prepustimo čarima života, ali da imamo odgovornost prema prolaznosti, sopstvenoj i tuđoj? Rekla bih da ne samo da možemo, već da nam je to i jedini način.

Kada govorimo o procesu tugovanja nakon gubitaka, jedna od zamki koju mi u psihoterapiji pokušavamo da izbegnemo je ideja da „vreme leči sve“.

Ugrubo govoreći, tri su načina da se sa tim nosimo.

U prvom, osoba vremenom ostaje zaglavljena u procesu tugovanja. Može se čak reći da se bol pojačava, kako bismo u narodu rekli „osoba kopni i nestaje“. Neretko je, pored ozbiljne emocionalne iscrpljenosti, rezultat ovakvog perioda i „spuštanje“ tih emocija na telo, odnosno, pojavljivanje manje ili više ozbiljnih fizičkih tegoba.

Sledeči način, a njemu je sklon veliki broj ljudi, podrazumeva proces koji bih nazvala „inkapsulacija bola“. Vremenom osoba postaje životno sve funkcionalnija, odaje utisak kao da se suštinski oporavlja, ali dubinski bol ostaje, možda ne toliko dostupan svesnom prepoznavanju.

Ipak, može se uočiti kroz neke atipične načine ponašanja, pojavljivanje strahova, nemogućnost donošenja odluka, izbegavanje bilo kakvih situacija koje barem simbolički podsećaju na gubitke (raskidi odnosa, promene posla, separacije i sl.).

U treću grupu spadaju oni koji svesno prođu kroz ovaj proces. Šta znači svesno? Pre svega, biti svestan emocija koje imamo i faza kroz koje prolazimo, od poricanja, bola, preko neizbežne krivice, pa zatim dubokog tugovanja. Zatim, davanja sebi dozvole da osećamo to što osećamo jer često sebi zabranjujemo neke od pomenutih emocija. Na kraju, dozvoliti sebi da se osećamo dobro. Kada ti momenti počnu da se pojavljuju događa se da ih nesvesno blokiramo jer može da se javi griža savesti i ideja da nemamo prava da nam bude dobro, u situaciji u kojoj nema nekoga ko nam je blizak.

Osoba koja na ovaj način pristupi procesu tugovanja nakon gubitka voljene i bliske osobe verovatno će isplivati na drugu stranu, a ta strana donosi jednu potpuno novu realnost. U njoj snaga divnih sećanja i ljubavi nadjačava i vreme i prolaznost. Tada nam ceo proces postaje najvažniji učitelj, vraćajući nam poverenje u život i radost koju on nosi.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.