Nedavno sam imala telefonski poziv u kome me je poznanik pitao šta da radi sa prijateljem koji je neposredno pre toga imao gubitak u porodici. Od tada stalno sedi i plače.

Da li mu dati neki lek, nešto za smirenje?

Odgovorila sam: „Neka plače, pusti ga. To je najbolje što sada može da uradi.“

Verujem da može da zvuči surovo sa moje strane. Gde je tu empatija? Naravno da postoje situacije koje zahtevaju medikamente, to je nesporno. I sama vrlo često svojim klijentima savetujem da se i to uključi kako bi se olakšao proces, pa čak i ubrzao psihoterapijski tok. Ne govorim o tome.

Govorim zapravo o jednoj tendenciji koju sve češće vidim, a to je potreba da se lekovima ili nekim drugim sredstvima uguši emocija, da se brzo zaustavi svaka naznaka da postoji, i da nam se vrati mir.

Da li je to zaista mir? Ili više utrnulost?

I moram sada ja vas da pitam, šta je toliko zastrašujuće vezano za emocije? Ako se javi naznaka bola, kreće strah od toga, pa stid zbog toga, pa osuda, pa krivica. Čitav konglomerat koji je posle zaista teško nositi.

Ne kažem i sama da ne bi bilo sjajno kada bismo mogli da odsečemo samo neprijatne emocije. Nema tuge, straha, bola. Nažalost, kada to učinimo, od sebe smo udaljili i one dobre, i tu nastaje problem.

Jesmo zaštićeniji, ali da li smo ispunjeni?

Zaista bih volela da sve emocije počnemo da osećamo kao svoje prijatelje, kao znak da smo živi i životni, da sebe ne osuđujemo zbog njih, da ih upoznamo, prigrlimo i sa njima kao saveznicima krenemo dalje.