Na temu toga koliko nam dobrog donose, a koliko nam štete elektronski „odnosi“ već se dovoljno razmišlja, piše, rade istraživanja.

Ne bih o tome. Moj stav je da je razvoj tehnologije doprineo i razvoju svesti i čoveka. I kada bi me neko pitao da li bih vratila civilizaciju unazad, ne bih.

Ono protiv čega se bunim nije povećanje broja cyber odnosa, ima tu prednosti. Širok krug poznanika, interesantne ideje, razvoj poslovanja i sl. Bunim se protiv činjenice da jedan broj ljudi takve kontakte toliko konzumiraju, da ne ostaje prostora ni za šta lično. Sa tim se ne slažem. Kao da je pitanje „ili-ili“, a ja ga vidim kao „i-i“! Možemo i jedno i drugo.

Pre nekoliko godina bila sam na odmoru u Kapadokiji, na samom istoku Turske, u pustinji. Pored hotela u kom smo bili, bila je kapija na ulazu u dvorište velike privatne kuće i klupa. Na toj klupi često je sedela jedna baka. Nekada je čistila grašak, nekada ljuštila krompir, nekada kao dremala ili naprosto gledala okolo. Bila mi je veoma simpatična. Svakoga dana, kada prođemo pored nje, ja bih joj se osmehnula, mahnula, promrmljala nešto (jer engleski nije govorila) i ona bi uzvratila.

Iz dana u dan. Većina ostalih turista prolazila je pored nje kao da je ne primećuje. Kada smo poslednjeg dana iznosili kofere iz hotela i pakovali ih u auto, pokretom ruke me je prvo pitala da li idemo, i kada sam potvrdila, pozvala me unutra, u dvorište. Ušla sam zbunjeno za njom. A onda videla da mi u plastičnu kesu pakuje tek oprane šljive i gura u ruke. Za srećan put. Zagrlila sam je i zaplakala.

Prošle nedelje napisala sam desetine elektronskih poruka, skoro da se ni jedne ne sećam. A ovaj susret nosim. I čestu mu se vraćam.

Šta me je od ta dva učinilo bogatijom?