Termin životne veštine uveliko se odomaćio i u našem jeziku.

Zna se da je to nešto što nas ponajmanje uče u školama, zna se da je to bitan preduslov našeg zadovoljstva i uspeha u različitim životnim oblastima. Spisak potrebnih životnih veština ne može biti konačan, evoluira u skladu sa promenama društva, odnosa, prioriteta.

Svakako da je jedna od najvažnijih sposobnost i volja da se uči. Odmah za tim, dodala bih, jeste sposobost da zaista čujemo ono što slušamo i vidimo ono u šta gledamo!!! Kada to uspemo, onda oživljava prostor oko nas i daje mu više boja. I ne kažem da ćemo oko sebe videti samo lepe stvari, nikako. Videćemo stvari koje će nas rastužiti, druge će nas naljutiti, treće će nas oduševiti i usrećiti. Ali pre svega, bićemo živi u tom svom životu. I to je nešto što smatram važnim.

Znate, divno je otići u bioskop sa kesom punom kokica i u tišini sale prepustiti se nekoj priči ili to isto učiniti u kući, ispred televizora. Ali ima filmova i oko nas, stalno se dešavaju, ne primećujemo ih.

Nedavno mi je jedna draga osoba ispričala sledeću priču: „Hodala sam nizbrdo ulicom i ugledala dvoje romske dece kako se spuštaju naniže na polomljenoj stolici sa točkićima, kao da se sankaju. Smejali su se razdragano, neopterećeno da sam im skoro na trenutak pozavidela. Kako su uhvatili da ih posmatram, pritrčali su mi i tražili novac za hranu. Rekla sam im da im neću dati novac, ali da možemo zajedno da odemo do obližnje pekare. Kada smo ušli unutra, njihove raširene okice su bukvalno pretrčavale po punim policama čas na jednu čas na drugu stranu. Upitala sam ih šta žele i napomenula da mogu da se odluče za bilo šta. Umirili su se, okrenuli ka meni i ozbiljnim glasom rekli – teto, nešto najjeftinije.

Mene je ova priča pratila danima, skoro da mogu da vidim tu decu, njihovu radost, skromnost i ozbiljnost. Kao da je postala mali delić u mozaiku smisla života koji pokušavam da složim.

A zamislite samo koliko je takvih priča?