U jednoj popularnoj knjizi iz oblasti psihologije poslovanja, koja ima niz praktičnih i korisnih saveta, izdvojila mi se rečenica da se dobar i loš menadžer razlikuju u tome što ovaj drugi lovi ljude u greškama i to naglašava, dok ovaj prvi traga za onim što je dobro.
Ne moram ni da kažem da su rađeni eksperimenti u kojima su vođe timova instruirani da se ponašaju po prvom ili drugom modelu i da je rezultat bio potpuno očekivan.
Kod onih što samo kinje i kritikuju, motivacija i efikasnost su vrlo brzo pali. U timovima gde je ustanovljena kultura pohvale popravljali su se odnosi, povećavala brzina i uspešnost rada, ljudi su bili zadovoljniji i spremni da se investiraju.
Pitaćete se, zašto je ovo ušlo u listu mojih novogodšnjih želja?
Pa, ne verujem da je i 1% nas na tim, tzv. menadžerskim pozicijama, te je ova priča irelevantna za naš život.
Upravo suprotno, veoma nas se tiče zato što svako od nas ima zadatak da vodi, da „upravlja“ odnosima u svojoj porodici, sa svojim prijateljima, i na kraju (ali negde i najvažnije) sa samim sobom. Ukoliko nađemo u sebi snage i volje i uspemo da napravimo taj važan korak ka dobrom, kvalitet našeg života i zadovoljstva će vrlo brzo početi da se menja…na bolje.
Mogu već da čujem sledeće pitanje koje se logično nastavlja, a to je „samo pohvale? Pa kako će neko onda imati realnu sliku sebe?“
To pitanje prihvatam kao relevantno. I mene je to zainteresovalo kada sam, u psihoterapijskoj praksi koju vodim, počela da nailazim na ljude koji su iz divnih porodica, maženi, paženi, hvaljeni, podržavani, a ipak bez dovoljno razvijenih veština da se nose sa životnim izazovima.
Kod većine onih koji su previše kritikovani razvije se manjak samopouzdanja, nesigurnost ili bunt, dok je kod ovih drugih „prezaštićenih“ često uočljiva snižena sposobnost za racionalnu procenu sebe, situacija ili pak umanjena spremnost da se uhvate u koštac sa teškoćama, da donose odluke i sl.
Pa šta onda da činimo?
Uspešna formula se čini da je 70% pohvale i 30% kritike, ili sugestije (uz izvesno variranje u zavisnosti od ličnih karakteristika ili specifičnosti situacije).
U tom slučaju čuvamo dobre delove, samopouzdanje, hrabrost, snagu, a istovremeno i jasne referentne tačke šta još menjati, gde se razvijati. I ne zaboravimo ovu srazmeru kada razmišljamo o sopstvenim postignućima!