Pitaju me često: „Kako da pomognem sestri, sinu, majci?“
Prvo pomozi sebi, kažem.
Ili „Kako da prihvatim drugu osobu, njegove ili njene dobre i loše delove i zavolim ih?“
Prvo prihvati i počni da voliš sve svoje delove, one koji ti prijaju i one koje bi najradije odbacio!
Nekada: „Želim da budem manje kritična prema drugima.“
Počni sebe da neguješ i hvališ!
Da li to znači da je potrebno fokusirati se samo na sebe, da li je to moja poruka? Zaboraviti druge i ceo život provesti u slatkom samoljublju, očaran sobom i samo sobom? Ne, nipošto. Upravo suprotno. Pomoć i služenje drugima, po meni, najkraća je prečica ka samorealizaciji i zadovoljstvu. Ne bih je menjala ni za jednu drugu.
Govorim o logičnom sledu, o koracima koji vode stvarnom duševnom ispunjenju, a oslanjaju se na nekoliko psiholoških istina.
Prvo, drugima pomažemo i učimo ih ne samo svojim delima, već i svojim primerom! Ima bezbroj situacija koje govore da su to vrlo često i najsnažnije lekcije koje dobijemo.
Drugo, naklonost prema drugima dotle dok ne postoji to isto prema sebi, više je kompenzacija i glad, nego ljubav! I teško će nam dati pravo duševno smirenje i istinsko zadovoljstvo.
I treće, po meni najvažnije, svaka promena kojoj težimo, a koja ne krene od promene sebe, ili je veoma dugačak put do cilja, ili je, naprosto, samoobmana.
Nemojmo da se plašimo. Neće se ništa strašno desiti ako sebe podržimo i ponegujemo, nećemo izgubiti kritički osvrt i osećaj za realnost, što mi često klijenti u terapiji govore.
Gladni smo toga. A i zaslužili smo.
