Oduvek sam bila osetljiva na razne stvari, patnju drugih, nepravdu, siromaštvo, nemoć.

Često bih tuđu bol doživljavala ne kao neku informaciju spolja, već svojim grudima, svojim stomakom. I preživljavala je zajedno sa drugima. Ne mogu da kažem da je to skroz lako, ali navikla sam se. A i u poslu kojim se bavim ta vrsta saosećanja jeste prednost. Pomaže mi, vodi me i sugeriše kako i šta dalje u terapiji.

Bojana Glušac, psihodramska psihoterapeutkinja i osnivač PED metode
Bojana Glušac, psihodramska psihoterapeutkinja i osnivač PED metode

Ono o čemu večeras razmišljam je kako postoji jedna stvar koja mi sa godinama postaje sve važnija i koja mi izaziva istu vrstu tuge, kao i bolest, nemoć, nepravda.

Život po rutini i navici, život prepun mentalnog i emocionalnog haosa, život u trčanju da se nešto stigne, da se nešto drugo ne izgubi, život na velikoj klackalici prošlost-budućnost-prošlost-budućnost…onaj u kome se ne zaustavljamo i ne pitamo gde smo, kuda idemo, zašto smo tu, ne oslušnemo Sada, ne prepustimo se, ne uronimo u Tišinu svog unutrašnjeg prostora.

Postoji jedna divna priča o dva čoveka, koja hodaju Londonom.

Divan je dan, sunce sija. Jedan od njih predloži da idu metroom do tačke ka kojoj si krenuli. Drugi ga pita zašto, a on kaže da će tako uštedeti 20 minuta. Ovom drugom se ideja dopadne, uđu u metro i kada su posle par minuta izašli na željenoj stanici, došli od ulice, on sedne na prvu klupu i udobno se namesti.

Na to ga prvi zbunjeno zapita: „Šta ti je, što si seo? Idemo dalje!“ Drugi mu na to odgovori: „Trošim svojih ušteđenih 20 minuta.“

Često se setim te priče i pitam se:“Gde su moji, gde su vaši ušteđeni minuti? Imamo li ih? Kako ih trošimo?“

I zaista, ne osuđujem one koji sebi ne postave to pitanje nikada. Što više godina imam, sve više volim i poštujem razne načine koji ljudi pronalaze da žive, prožive, odžive sopstvene živote. Snalazimo se kako znamo i umemo, jer preciznih instrukcija nema. I znam da nije lako zaustaviti se i zapitati se. Mogu iz mraka nesvesnog da izađu neprijatne stvari, može biti bolno, može nas prodrmati. Ali, ipak me rastuži. I zaboli. Znam da može drugačije, i vredelo bi.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.