Dan otrgnut od rutine i ponavljanja je dan utisnut u beskonačnost. Jasno je. Ali kako do toga? Kako uteći ovakvom ritmu života, kako ga prevariti i doskočiti mu?
Sedi na svom tronu, gleda nas nadobudno, sa visine, podsmešljiv prema našem batrganju, pušta nas da malo odahnemo i samo nas uhvati u klopku obaveza, rokova, očekivanog, moranja, podrazumevanja. Jedva da smo i primetili, a opet smo u njegovoj šaci.
Nemam jasan odgovor na ovo pitanje. Ono što, pak, sa sigurnošću znam to je da ne mogu da se setim nekog posebnog trenutka kada sam doterana, namirisana, u štiklama prošetala nekom od beogradskih ulica. Svi su isti. Ipak, tačno se sećam trenutka kada sam bosom nogom stala na topli pesak jordanske pustinje. To znam. Duvao je povetarac, toplina se ubrzo raširila celim telom, vreme je stalo i u tom kadru uhvatilo blagonakloni pogled jednog beduina i moje ushićenje.
Ili, recimo, letela sam na razne strane sveta i, ma kako u tom trenutku bila uzbuđena zbog putovanja, ne sećam se aviona, lica ljudi, mojih osećanja u tom trenutku, ničega. Ali prvi let balonom!!! E, to je nešto sasvim drugo. Jedan mladi par na vereničkom letu, iskusni pilot, korpa se zaustavlja na 1000 metara iznad polja u okolini Beograda, vidim šume, livade, sve staje, ptica proleće tik ispred mog lica, čujem krila kako šušte, osećam koliko sam mala…i zahvalna.
Pitam se, da li je neophodno da to budu neka posebna iskustva, neka drugačija mesta, egzotika, neobičnost? Naravno da ne. Sećam se i prvog hoda po brodskom podu stana u kojem živim. Škriputav, poprilično bučan pod koji brblja sa mnom i ne dozvoljava da ga zanemarim.
Shvatam da nije neophodno pobeći od rutine spolja, ma kako nam ta drugačija iskustva često pomognu da se zaustavimo i zaista ih primetimo. Ako uspemo da zaustavimo unutrašnju buku, da ukrotimo brige, planiranja, očekivanja, ako otkrijemo trenutak unutrašnje tišine i ne dozvolimo mu da nam utekne, ako usporimo unutrašnji ritam i zauzdamo ga, onda će svaki poljubac biti prvi, svaki gutljaj kafe biti tek otkriveni, svaki susret biti dragocen.
Tada smo pobedili. I približili se Beskonačnosti.
