Mudra izreka kaže da sve srećne porodice izgledaju isto, a da je svaka nesrećna na svoj način.
Zaista, radeći sa ljudima, sada već poslednjih 20 godina, sve više se uveravam u istinitost ove izreke.
Različiti smo u tome šta nam prija u trenutku životne, psihičke, fizičke nemoći. Neko bi da ćuti i da ga svi ostave na miru, neko bi da bude slušan, iznova i iznova, neko bi da dobije konkretno rešenje, neko se iznervira kada mu se to nudi, neko bi da bude pitan, nekome je potrebno samo tuđe prisustvo.
Svako ima pravo na svoj način.
Šta onda činiti?
Postoje dva sasvim jednostavna, a korisna pristupa.
Prvi je da ne nudimo ono što mi smatramo da je dobro za tu osobu. To najčeśće činimo na osnovu onoga što bi nama u datom trenutku prijalo. Ne, to. Pitajmo i slušajmo šta nam se kaže. I to činimo. Bez osude, kritike, nametanja.
Drugi je da osobu inspirišemo da razmišlja o trenutku posle. Kad se jednom sve završi, šta će onda biti, šta će raditi, kako se osećati. Većini je ovo dobar podstrek da pokrene energiju u pravcu rešenja, a ne problema.
Ipak, postoji izvestan broj ljudi koji će se buniti, koji će smatrati da je problem prevelik, da je to banalno, da je izbegavanje i sl. Možda će se čak i ljutiti. Zarad ljubavi, izdržimo taj trenutak. Ono što moje iskustvo kaže, ma kako reagovali, i kod njih se desi promena. I kod njih se upali neka majušna lampica svetlosti i vere. I jednog dana će zasijati. U svom nekom tempu. I svojoj lepoti.
Nedelja je ujutru. Dan tek piočinje. Sigurna sam da će biti prilike da nešto od ovoga primenimo. Na sebi ili drugima.
Kada je neko u mraku, budimo svetlo koje se nazire na kraju puta.
