Divne susrete imala sam prethodnih dana. Duboke i intenzivne. Svaki me je dotakao i pomerio u pravcu boljeg ili barem drugačijeg razumevanja i prepoznavanja stvari.
Jutros razmišljam kako je prelaz iz stanja briga, strahova, ljutnje, tuge ka pozivitnim emocijama kod većine ljudi rezultat truda i svesnog napora. Ne ide lako, i retko ide spontano. Naravno, ne mislim na kratkotrajne nalete dobrog i pozitivnog koji su reakcije na dobre vesti, događaje, okolnosti. To dođe, prođe i malo je našeg uticaja u tome.
Mislim na trajnije unutrašnje stanje, na opredeljenost ka dobrom, na situacije u kojima kada bismo prirodno patili što nekoga ili nečega nema mi odlučujemo da se radujemo jer ga je bilo…i držimo se toga.
I ne gledamo šta smo izgubili, već odmah jasno i sa sigurnošću vidimo i šta smo dobili. U svemu. I to ne zato što ne razumemo šta se dešava. Upravo suprotno. Vidimo dubinu i razumemo prolaznost svega vidljivog.
To je trenutak kada život, druge, sebe počnemo da „lovimo“ u dobrom, i ne dozvolimo sebi da se uspavamo u toj opredeljnosti.
Okolnosti, znamo već, teže menjamo, ali način na koji ih vidimo – e tu je već loptica u našem dvorištu, i mi smo na potezu.
Uloženi trud i napor u početku neverovatnom brzinom vraćaju dobrim. Imamo više poverenja u život, primećujemo sve kvalitetnije ljude, radujemo se novim iskustvima. I kada nas neki ozbiljni i teški sudbinski preokreti sačekaju na nekoj krivini, mnogo nam je manje vremena potrebno da se vratimo nazad. Brže se i kvalitetnije oporavljamo.
I na kraju, ako dovoljno istrajemo u ovome, čeka nas prava nagrada, životni Grand Prix.
Iskusila lično i znam o čemu govorim. Pojavi se radost koja nije uslovljenja ni okolnostima, ni našom odlukom ili pogledom na stvari. Pojavi se, ili je možda oduvek bila tu, samo smo je nekako vremenom bili prekrili i zaboravili. Ta radost nas ujutru probudi pre sata, pa je potrebno par sekundi da se setimo da nema nikakvog razloga, da je prosto tu. Ta radost je kao nepresušni izvor energije u nama, širi se po našim ćelijama i udovima i oboji svako naše kretanje, unutrašnje i spoljno. Tu radost počnemo da primećujemo u svemu što se dešava oko nas. Ona postaje jasan pokazatelj da li smo u skladu sa svojim Bićem ili nismo. I kad god nismo, Duša čezne da se u to stanje vrati što pre, i sama hrli ka tome.
Ta radost jednostavno zatvori usta svim našim pitanjima o samoći, smislu, slobodi…i zaista je vredno težiti joj.
