Ideja o bliskosti, pogotovo bliskosti u partnerskim odnosima, kao stapanju dva bića u jedno prilično je česta.

Svako odstupanje od te slike u realnom životu vodi problemima u bliskosti, osećanju da ljubavi nema, da bliskosti nema. To je ideja o simbiotskom odnosu kao ,,pravoj bliskosti”.

Takav odnos bliskosti svi smo jednom imali, kao vrlo mali. Sa roditeljima, prevashodno sa majkom, svako dete ima odnos simbioze. Potrebe deteta nisu odvojene od potreba majke, ali i obrnuto, potrebe majke iste su kao i potrebe deteta, jer se majka odriče zadovoljenja onih svojih potreba koje nisu u saglasnosti za potrebama deteta.

Pročitajte i ovo: Zašto zaljubljenost danas više nema vrednost kao nekada?

Na primer, kada se majci ide u provod, a dete joj je vrlo malo, ona to ne može uraditi ako se prethodno nije u potpunosti pobrinula za sve detetove potrebe, a onda i našla zamenu koja će isto to raditi u njenom odsustvu.

Pročitajte i ovo: Zašto srcu treba više vremena da prihvati ono što um već zna?

To je sasvim prirodno i od presudnog značaja za razvoj deteta, jer ne samo da time ono dobija zadovoljenje svojih primarnih potreba kao što je hrana, već dobija i zadovoljenje potreba za bliskošću, sigurnošću, da je neko tu za njega i da ga neće ostaviti.

Ali, kada odrastemo, toga više nema. Nema više osobe koja će to za nas raditi. Ukoliko odvajanje od majke u detinjstvu nije prošlo ,,baš najbolje”, ukoliko je dete to proživelo kao izrazito negativno i bolno iskustvo, težiće ka tome da nađe drugu osobu sa kojom će taj svoj prvobitni narušeni odnos razrešiti i svoje ,,rane” zaceliti.

Pročitajte i ovo: Kako da se razvedete na civilizovan način

Preokupirani stil vezivanja je onaj koji dovodimo u vezu sa nemanjem granica u bliskosti. Odlikuje se potrebom za konstantnim kontaktom. To izgleda tako što partneri uvek i svuda idu zajedno, sve rade zajedno, kada nisu zajedno, recimo, kada su na poslu, onda su konstantno u komunikaciji putem Fejsbuka, Vibera, SMS poruka, itd.

Pročitajte i ovo: Ljubav na prvi pogled – da li je stvarna ili samo varka?

U takvom odnosu partneri, ili jedan od njih konstantno misle o onom drugom i traže da budu u konstantnom fokusu svog partnera. Svaka individualnost u takvim odnosima se negira, briše ili makar ,,gura pod tepih”.

Ali pošto svi imamo i neke svoje lične potrebe, to je na duge staze neodrživo. Takođe, osobe koje nemaju optimalnu distancu u bliskosti drugima mogu izgledati kao ,,daveži”, imaju utisak da ih ,,guše”, da im ne daju prostora, a sami pate kada im pažnja, vreme i ista vrsta posvećenosti nije uzvraćena.

Pročitajte i ovo: Skrivena lica depresije – nasmejana depresija

Vrlo često, nailaze na ljude koji imaju suprotan stil vezivanja, koji nazivamo izbegavajućim. Izbegavajući stil vezivanja se ogleda u prevelikoj distanci, u nemogućnosti da se bliskost izgradi, oni žele bliskost ali je i ne žele. Tada nastaje prava patnja, jer jedna strana ,,juri” a druga ,,beži.

Pročitajte i ovo: Reči su te što nas svlače, ćutanje samo uz suze dobro ide

Optimalna distanca u bliskosti znači da su obe strane različiti ljudi, sa svojim identitetima, potrebama, željama, težnjama, da obe strane imaju pravo na neko svoje vreme, samo za sebe, ili za druge ljude, da mogu funkcionisati i osećati se voljeno i onda kada nisu zajedno, da ne moraju uvek biti ,,na dohvat ruke”.

U odnosu u kom postoji optimalna distanca ljudi se mogu razvijati i sazrevati jer imaju za to prostora. Ali, za sve to neophodno je da ljudi imaju sposobnost da budu sami, da umeju sami da provode kvalitetno vreme, da se brinu o svojim potrebama, da im može biti dobro i bez drugih.

Pročitajte i ovo: Kada je veza kao droga

Tada drugi više nije potreba, nije neophodan, gubi se potreba za stapanjem sa drugom osobom i gubljenjem sebe. Tada drugi postaje želja da se već dobar i kvalitetan život učini još boljim i kvalitetnijim, a odnos postaje prostor i poligon gde oboje mogu da rade na svom ličnom i zajedničkom rastu, razvoju i individuaciji.