Biološke teorije zasnivanju se na pretpostavci da postoje dve osnovne seksualne orijentacije: heteroseksualna i homoseksualna.
Da li je biseksualnost treća vrsta između ili izvan homoseksualnosti i heteroseksualnosti, potpuna suprotnost aseksualnosti? Da li je biseksualnost moda koja se pojavljuje, a zatim nestaje? Konačno, da li se biseksualnost odnosi na subjekat ili na objekat? Ili je to nešto što dovodi u pitanje identitet na prvom mestu, ali i sam koncept seksualne orijentacije?
Biseksualnost je pojava koju je teško posmatrati i istraživati s obzirom na svu promenljivost i ambivalentnost, čak i dezorijentisanost koju ona nosi. Biseksualni ljudi su nevidljivi, utopljeni u jednu ili drugu kategoriju, društvo, zajednicu. Oni retko govore o svojim iskustvima, kao što su i retko ispitivani s namerom da se istraži njihova želja, privlačnost i ponašanje.
Novije istraživačke perspektive pokazale su da ne postoji nužna unutrašnja veza između seksualnih ponašanja i identiteta. Sa druge strane, mnogi istraživači pokazali su da postoje složene (a ponekad i protivrečne) veze između ponašanja, identiteta i nastajanja seksualnih zajednica. Ovaj rad predstavlja biseksualno ponašanje i biseksualni identitet, tumačeći ove dve kategorije prema njihovim najjednostavnijim definicijama.
Rod, naravno!
Ideja o rodu i rodnim ulogama mogla bi biti značajna za razmatranje seksualnosti. Dok razvijamo seksualne identitete okvir u kome se krećemo nije ili ne mora biti seksualnost sama po sebi. Umesto da direktno učimo da erotizujemo jedan ili drugi rod, mi zapravo učimo da se ponašamo kao žene ili kao muškarci, a to ponašanje podrazumeva i sklonost ka suprotnom polu.
Taj okvir ili kognitivna mapa, ili rodna shema, postaje osnova za smisao koji dajemo svojoj seksualnosti. Ako je seksualna orijentacija povezana sa rodnom shemom, onda dvostruka privlačnost prerasta tradicionalnu rodnu shemu i postaje otvorena rodna shema. To uključuje prekid između roda i seksualne orijentacije, pa želja (prema istom ili suprotnom polu/rodu) ne zavisi od toga da li osoba žena ili muškarac.
Dakle, rod postaje teoretski nebitan za izbor partnera. Ne zna se zašto neki ljudi usvajaju otvorenu rodnu shemu, a neki ne. Razvijanje ovakve sheme uključuje otkrivanje privlačnosti prema istom polu, jer društvo ulaže znatne napore da se u tradicionalnu rodnu ulogu uključi i prevencija erotizacije istog pola/roda. Iako je ova shema neophodna u razvoju biseksualnog identiteta ona nije dovoljna da bi se taj identitet razvio.
Središnja pretpostavka tradicionalne rodne sheme je da se rodni identitet i seksualna orijentacija na neki način uklapaju.
U skladu sa tim, doktori obično zahtevaju kao dokaz transseksualnog statusa interes za ispravan pol, drugim rečima od osobe se očekuje da posle operacije bude heteroseksualna. Kod mnogih osoba koje se identifikuju kao heteroseksualne, homoseksualne ili biseksualne samodefinicija je bazirana na stabilnom osećanju rodnog identiteta. Ali kod onih koji definišu sebe kao transseksualne rodni identitet je specifičan, oni pre svega moraju sortirati svoj rodni identitet da bi mogli preuzeti neku seksualnu orijentaciju.
Biseksualna orijentacija
Neki teoretičari koriste termin seksualna preferencija kako bi naglasili da ljudi uzimaju aktivno učešće u konstruisanju svoje seksualnosti i prave razliku u odnosu na termin seksualna orijentacija koji sugeriše da je seksualna preferencija uspostavljena pri rođenju i da je fiksirana.
Oni, naravno, ne tvrde da ljudi imaju potpunu slobodu izbora, niti da slučajno odlučuju da krenu određenim putem. Seksualna privlačnost je kompleksan pojam koji biologija ne može da pokrije, a mogla bi se donekle razumeti, mada nikad potpuno, kada bi se fokusirali na to šta ljudi misle o sebi i šta rade – kako prepoznaju svoje želje i kako ih ispunjavaju. Takođe je zanimljivo kako društvo oblikuje izbor koji ljudi prave kada je u pitanju seks, kao i kako kažnjava pojedince čiji je izbor suprotan od onoga što ono diktira.
Neki teoretičari su naglašavali vezu između seksualne uloge i seksualne orijentacije, dok su se drugi fokusirali na erotsku prirodu seksualne orijentacije. Prema poslednjim, seksualna orijentacija nastaje samo iz stečenog erotskog odgovora (responzivnosti) na stimulans povezan sa jednim ili drugim polom. Modeli erotskog odgovora prestavljeni su erotskom fantazijom ili “skriptama” koje nastaju iz različitih procesa učenja i iskustva (Gagnon & Simon, 1973).
Biseksualni identitet
Formiranje identiteta prema interakcionistima podrazumeva dijalektiku između identifikacije od strane drugih i samoidentifikacije, dakle, između objektivno dodeljenih i subjektivno usvojenih identiteta. Seksualni identiet između ostalog podrazumeva seksualnu preferenciju ili orijentaciju pojedinca (izbor objekta), svesnu identifikaciju sa društvenim seksualnim tipologijama i identitet erotske uloge pojedinca.
Ipak, treba imati u vidu da su identiteti fiktivna jedinstva pripisana nečemu što je uvek nepostajano i nekoherentno; konačno predmeti proučavanja (verovanja, svesti ili politike) nisu objektivni realiteti već epistemološke kategorije.
Ipak, postoje ljudi koji se identifikuju kao biseksualci. Međutim, biseksualni identitet se vrlo često zanemaruje i ignoriše u binarnoj podeli na homo i hetero, iako upravo ove dve kategorije insistiraju na politici kreiranja identiteta.
Koncept seksualnog identiteta je značajan kada se uzme u obzir sva nedorečenost pojma seksualne orijentacije i način na koji se ona određuje, šta sve ona obuhvata i koje je njeno poreklo. Seksualni identitet je koncept osobe o sebi samoj kao o heteroseksualnoj, homoseksualnoj, biseksualnoj ili aseksualnoj.
On nije jednom utvrđen i stalan, u zavisnosti od mnogih faktora on često varira u životu pojedinca, neke osobe nemaju stav o svom seksualnom identitetu, neke prosto ne poznaju taj pojam. Koncept seksualnog identiteta nastao je kao oblik političke borbe protiv ugnjetavanja i maltretiranja, i često u društvima poput našeg, a i u mnogim drugim, baš zbog te političnosti i vidljivosti odbija ljude da se deklarišu.
Proučavanjem društava udaljenijih od zapadne kulture postalo je jasno da se ne može krenuti od pretpostavke o direktnoj uzročnoj vezi između seksualne želje, seksualnog ponašanja i seksualnog identiteta, i da načini građenja seksualnih identiteta u različitim sredinama u velikoj meri zavise od seksualnih kategorija i klasifikacija koje su dostupne u tim seksualnim kulturama.
Ford i Bič, u kroskulturnoj studiji Patterns of Sexual Behavior otkrivaju da 64% društava koja su proučavali smatra biseksualno ponašanje normalnim i prirodnim, da je ono staro verovatno koliko i ljudska rasa, a da mnoga društva očekuju, odobravaju i čak propisuju biseksualna iskustva, naročito za muškarce. Ova društva, međutim, nemaju predstavu o pojmu biseksualnog identiteta.
Biseksualnost i stigma
Stigma je diskreditujući atribut koji obeležava onoga ko je nosi kao manje željenu vrstu. Biti “out” kao biseksualac jedinstven je društveni status, koji se može okarakterisati kao “dupla margina”.
Biseksualci obično mogu biti stigmatizovani iz dva pravca: od strane heteroseksualnih osoba zbog njihovih homoseksualnih inklinacija, kao i od strane homoseksaulnih osoba zbog njihovih heteroseksualnih inklinacija. Pojavljvanje “bifobije”, reči skovane po uzoru na “homofobiju” sugeriše da je suprotstavljanje biseksualnosti model socijalne predrasude.
Neki gejevi i lezbejke posmatraju biseksualce kao neodlučne, one koji sede na dve stolice, koji im lome srce kada se vrate svom heteroseksualnom paru. Neki pak smatraju da biseksualnost jednostavno ne postoji, a neki imaju sasvim suprotno mišljenje.
Sa druge strane, Frojd je pretpostavio “biseksualnu predispoziciju inherentnu” svim ljudima. Njegov učenik Stekel smatrao je da svako ko je ekskluzivno heteroseksualan ili homoseksualan predstavlja pola od svog prirodnog seksualnog potencijala, a da je posledica toga da su i heteroseksualci i homoseksualci neurotični.
Autorka Mardžori Garber smatra da netrpeljivost prema biseksualnosti u jednom delu postoji i zbog puritanskog mišljenja da “jedna osoba ne može da ima sve”.
Margaret Mid u svojoj Redbook 1975. piše da je došlo vreme da se biseksualnost razume kao normalno seksualno ponašanje. Promena tradicionalnih stavova o homoseksualnosti je važna, naglašava ona, ali do oslobađanja od ustaljenih kulturnih verovanja o seksualnom izboru neće stvarno doći sve dotle dok se ne prizna normalan ljudski kapacitet da voli oba pola.
Biseksualne veze često sadrže set bazičnih pravila stvorenih da bi se sprečila ljubomora, ali to često ne pomaže pa biseksualne veze imaju ograničen rok trajanja. Drugi problem ovakvog seksualnog života je izloženost riziku od seksualno prenosivih bolesti i HIV-a. Nezaštićen seks uz čestu promenu partnera je najveći faktor rizika.
Međutim, mišljenje da biseksualci stalno imaju seks može biti i stereotip, jer biseksualnost ne garantuje uspešan i konstantan seksualan i emotivan život. Opšte rašireno verovanje da su biseksualci neverni, promiskuitetni i nepouzdani ukazuje na potencijalne probleme sa kojima se oni susreću.
Biseksualci često imaju problema sa tom etiketom, jer se seksualna orijentacija teško može odvojiti od veze kroz koju se seksualni identitet i ostvaruje. Zbog toga kada su u vezi sa jednim polom teško preuzimaju biseksualni identitet. Prema istraživanjima biseksualne osobe smatraju da priroda biseksualnosti ima negativan efekat na stabilnost veze i njeno trajanje.
Biseksualna kulturna matrica, životni stil i postmoderna
Jedna od najefikasnijih strategija lezbejskog i gej pokreta bilo je imenovanje homoseksaulaca iz prošlosti.
Objavljeno je mnogo knjiga koje su imale za cilj da rekonstruišu izgubljenu ili zapostavljenu prošlost. U takvim knjigama biseksualnost je smeštana u zagrade, podrazumevana pod “gej” i “lezbejski” zato što je morala postojati opozicija između heteroseksualnog i neheteroseksualnog.
Ta “transistorijska biseksualna kultura” je istorijski sumnjiva i nije ni politički ni filosofski održiva. “Biseksualni identiteti koje smo razvili su produkti našeg vremena i našeg okruženja i ne mogu se odnositi na Aleksandra Velikog ili Eleonoru Ruzvelt.”
Na biseksualnost se pre trideset godina u odnosu na danas različito gledalo, mada su se periodi fascinacije povremeno javljali.
U sedamdesetim godinama XX veka, periodu seksualne revolucije čiji su ciljevi bili zadovoljstvo, sloboda i slamanje granica, biseksualnost je obećavala iskustvo rušenja granica i hod po ivici. Biseksualnosti i androginija bili su simboli tog vremena.
Ali one nisu bile prve godine “biseksualnog šika” kao društvenog i kulturnog fenomena u dvadesetom veku. Biseksualno eksperimentisanje u dvadesetim godinama prošlog veka bilo je povezano sa popularizacijom Frojda. Romani Ernesta Hemigveja, Djune Barns i Šervuda Adersona, zatim čuvene biseksualne harlemske bluz pevačice, kao i iznenadni uspeh Marlen Ditrih u Americi – biseksualnost su slavili kao znak slobode.
Nekoliko godina posle Stounvola, kad su gej i lezbejski pokreti, kao i feminizam, postajali vidljivi i sticali snagu, biseksualnost je izgledala kao taktika prelaska, životni stil u kom je svako mogao da učestvuje.
Komune, svinging, trojke, grupni seks bili su medijski kliše tog vremena.
Biti mlad i biti “bi” sedamdesetih godina značilo je pratiti modele koje su mediji uz pomoć muzičke industrije kreirali.
U to vreme, međutim, bilo je opasno biti “gej” i biti “out”. Biseksualci su tada optuživani da imaju “heteroseksualne privilegije”, a seksualna revolucija je odavno prošla. Umesto ukidanja granica, današnji političari kulture ponudili su strukturu politike identiteta. Granice su se vratile: etničke, rasne, religiozne, seksualne.
Sasvim je jasno da su biseksualni identitet i politika formirani u Britaniji i Severnoj Americi. Danas se biseksualnost u teoretskom kontekstu povezuje sa postmodernom, a novi interes za biseksualnost objašnjava se u queer teoriji kao deo šireg akademskog interesovanja za postmoderne identitete i ideje.
Značenje termina biseksualnost mnogo se promenilo od XIX veka. Danas se postojanje samosvesnog biseksualnog identiteta i prepoznatljive forme biseksualne zajednice, organizacija i politike direktno dovodi u vezu sa ranom postmodernom sedamdesetih godina XX veka.
***
Tea Nikolić
Izvod iz teksta objavljenog u knjizi “Kako se orijentišemo?”, 2004. Deve
