Eksplozija društvenih mreža dovela je do toga da smo svi postali neka vrsta „putopisaca“.
Istraživanja pokazuju da 40 odsto ispitanika starosti od 18 do 33 godine bira destinacije za odmor ako su „instagrambilne“, dok 43 odsto pripadnika generacije zed destinacije biraju po broju pregleda na Tik-toku.Kako smo zahvaljujući društvenim mrežama svi postali „putopisci“.
Postoji deo sela duž južne obale Islanda koji je bio prilično prazan pre 15 godina. Porodica koja je decenijama posedovala i obrađivala zemlju preselila se u Rejkjavik, udaljen tri i po sata. Nekoliko posetilaca je povremeno svraćalo u ove krajeve, koje je – osim što je odličan pašnjak za ovce – takođe dom uskog, strmog kanjona koji izgleda kao da je deo scenografije iz Gospodara prstenova.
Stvari su počele da se menjaju negde oko 2013. godine, kada je nekoliko neustrašivih putnika počelo da objavljuje fotografije kanjona na društvenim mrežama – ponekad sa priloženom geolokacijskom oznakom. Odjednom, svako ko ima internet mogao je da dođe do ove zadivljujuće lokacije do koje jedva da ima put.
Gužva je brzo počela da raste. A onda se 2015. dogodilo još nešto: Džastin Biber se pojavio sa filmskom ekipom. Došli su da snime muzički spot za Biberovu pesmu I’ll Show You. Snimali su na nekolikomesta duž južne obale Islanda, uključujući i kanjon.
Biber hoda duž ivice litice i peva „Moj život je film / I svi ga gledaju“. Otkako je video postavljen na Jutjub u novembru 2015. godine, pregledan je više od pola milijarde puta.
U roku od nekoliko godina, broj posetilaca kanjona je porastao sa oko 3.000 godišnje na 300.000, prema rečima zaposlenog u Agenciji za životnu sredinu Islanda sa kojim je razgovarala novinarka Tajma. Ali tada nije bilo ni pravog parkinga za posetioce, a kamoli kupatila, šetališta ili putokaza koji bi vodili gomile turista. Bez ikakve infrastrukture koja bi ga zaštitila, pejzaž se pretvorio u blatnjavu jamu – a vlasnici kanjona jedva da su znali šta ih je snašlo.
Uticajniji smo nego što mislimo
Lako je videti kako video mega-slavne ličnosti, poput Bibera, utiče na neko odredište. Ali šta je sa sadržajem o putovanjima sa društvenih medija? Ispostavilo se da čak i oni sa malim brojem pratilaca imaju mnogo veći uticaj nego što se misli. A to je moć sa kojom svi moramo da naučimo da pažljivo rukujemo.
Istraživanje iz 2019. pokazalo je da je skoro polovina ispitanika tražila inspiraciju za putovanja od takozvanih influensera i otkrilo je da je 86 odsto odabralo svoje destinacije za putovanja na osnovu sadržaja društvenih medija koji su postavili prijatelj, član porodice ili kolega.
Među generacijom zed, ova druga brojka je porasla na 92 odsto. Ispostavilo se da su ljudi zaista zainteresovani za naše fotografije sa odmora, barem kada se pojave na njihovim društvenim mrežama. A sadržaj koji pravimo mogao bi da oblikuje njihove odluke o putovanju.
Istraživanje iz 2017. godine među odraslim Britancima starosti od 18 do 33 godine pokazalo je da je 40 odsto ispitanika navelo da je njihov najvažniji motivator prilikom odlučivanja gde da odu na odmor „koliko je instagramabilna“ bila destinacija. Naknadna anketa putnika generacije zed otkrila je da „koliko će Tik-tok pregleda i lajkova generisati njihovi video-snimci sa odmora“ jedini odlučujući faktor u njihovim odlukama o destinaciji.
A ako se pogleda rangiranje lokacija na svetu sa najviše objava na Instagramu, turističke destinacije koje dominiraju listom su: Diznilend, Ajfelova kula, Big Ben, Nijagarini vodopadi, Maču Pikču i Vaikiki, svi su nedavno ušli u top 20.
Profitiranje i podsticanje kolonijalnih stereotipa
Ideja da se turistička destinacija vidi prvenstveno kao mesto na koje se može polagati pravo na našim profilima na Instagramu odražava najvažniju kritiku sa kojom se putopisno pisanje suočavalo tokom godina: da ovaj žanr ovekovečuje kolonijalne stereotipe – ili još gore, da stvara nove. Jer, iako su društveni mediji povećali broj i raznolikost „putopisaca“ širom sveta, to je takođe podstaklo mnoge od nas da lutaju svetom u potrazi za ljudima i pejzažima koje možemo da iskoristimo za ličnu korist.
Profesor Šon Smit sa Univerziteta u Tilburgu pravi bavi se proučavanjem ovog fenomena. Važno je razumeti ovu dinamiku, kaže on, jer Instagram nisu samo zabava i igre: slike koje se dele u aplikaciji nude nam nacrt ideologija koje su u osnovi modernog turizma.
U svom radu, Smit je dokumentovao brojne objave na Instagramu koje održava kolonijalne stereotipe, i navodi nekoliko konkretnih primera koji se ponavljaju: „tropska egzotika“ (na primer, turista koji stoji sam u kambodžanskim ruševinama); „pogled sa litice“ (Biber razmišlja o islandskom pejzažu sa ivice litice); i, konačno, „fantazirana asimilacija“ (turistkinja oblači sari i pozira sa grupom Indijki da bi dobila priliku da se pokaže svojim prijateljima).
Prof. Smit tvrdi da je ova vrste vizuelnih motiva koji se ponavljaju, puna kolonijalnih odjeka, prikazuje turističke destinacije „kao dostupne za posedovanje i potrošnju“. A pravljenje i deljenje ovakvih slika iznova, iznova i iznova održava osećaj da turisti imaju pravo da „potroše“ destinaciju na ovakav način.
Ističe da, iako su mnogi od nas postali osetljivi na kolonijalne prizvuke putopisa iz 20. veka i ranije, sada moramo da podvrgnemo istom ispitivanju ono što vidimo – i ono što proizvodimo – na društvenim medijima. „Kao novi multimodalni oblik putopisa Instagram nudi uglavnom nekritičan prostor za zastarele pojmove putovanja“, smatra Smit.
Dakle, šta bi dobar turista trebalo da radi po ovom pitanju? Da prestane da koristi društvene mreže – ili barem da prestane sa objavljivanjem?
Možemo početi tako što ćemo preispitati vrednost onoga što vidimo na društvenim medijima i tako što ćemo biti osetljivi na značenja i implikacije koje leže ispod površine objavljenih fotografija. A kada kreiramo objavu, možemo da stavimo nešto ili nekog drugog osim nas samih u centar.
Možemo da podelimo nešto što predstavlja vrstu perspektive ili priče za koju se nadamo da bi neko drugi mogao da podeli o nama, ili o našem rodnom gradu. I možemo da se podsetimo da imamo veliku moć kao „influenseri“ nad ljudima koji nas prate, čak i ako su to samo naši stari poznanici iz srednje škole i rođaci.
Zato što ljudi gledaju šta radimo – i to oblikuje kako oni vide svet.
