Sve žene žele da budu obožavane. A on je bio tako divno zao.

Vreme koje mi je poklanjao, dozirao je kao najveću dragocenost. Tačno se znalo koliko dnevno vremena tata može da mi posveti. Vrlo često, kad bih se zaigrala po stanu, utišavali bi me jer je tata radio. Njegova omiljena devojčica morala je da bude dobra da bi je tata voleo. To malo vremena, koje bi mi posvetio tokom dana, činio je da se osećam kao kraljica svemira. Otvoreno me je obožavao, kličući moje ime na sav glas. Lek je davao svoje rezultate. Tata terapija postala je mit.

I nije mi bilo bitno što bi se već u sledećem trenutku, kad prođe vreme za nas i da se on izrazi kao brižni roditelj, pravio kao da ne postojim. Prolazio bi pored mene po stanu kao da ne postojim. Postajao je hladni, otuđeni stranac. Da bi on bio dobro, u terminu kada bi svakom od nas trebalo da posveti svoje dragoceno vreme, svi u kući morali smo da mu se pokoravamo. Najviše, najvoljeniji. To sam bila ja.

U tom trenutku, napravio je od mene ono što jesam. Naučio me je najvažnijoj stvari u životu, da nema ničeg senzualnijeg od bola. Da je poniženje najveće uzbuđenje. On je postao moj ideal. Od tada tražim njegovog dvojnika.

I što je najzanimljivije, našla sam ga. On je bio moj bunt, moja pobuna protiv ustaljenih licemernih šablona i manira fine, lepo vaspitane devojčice iz dobre kuće. U moj život, u kom se sluša samo klasična muzika i gde je sve na note, pustila sam buntovnika s razlogom, okorelog uličara, probisveta i alkoholičara. Društvenog marginalca, sa troje dece, propalim brakom iza sebe i drugim, čije nedeljne epizode mogu bez problema da budu objavljene kao glavne vesti rubrike crne hronike, bilo kog tabloida.

Voleo me je tri meseca kao niko nikada u životu. Strast je buktala. Uspeo je da me oslobodi svih skrupula i stega koje sam imala.

Nisu mi smetali njegovi narodnjaci, ni tetovaže, ni 50 kila više ulepljenih u znoj i dim, kada bi mi se u pet ujutro pojavio mrtav pijan na vratima. Ni žena, dete, porodica. On je bio samo moj. Mi smo bili jedno.

Ljubomora, koju je pokazivao na svakom koraku, postala je sablasni teret tek kad sam sama otišla na letovanje jer on nije mogao sa mnom da putuje. Ne zbog svoje porodice, nego zato što to nije mogao sebi da priušti. Splet njegovih loših osobinina, koje su mi do tada predstavljale samo hiroviti bunt i povređenog ega, postali su moja najveća noćna mora i direktna pretnja mom životu. On se pretvorio u psihopatu, a ja svojevoljno u žrtvu.

Od koga sada da tražim pomoć, kad ne smem ni da se usudim da priznam da poznajem tog čoveka?!