Neki dan sam išla na poslovni sastanak u jednu firmu. Naravno da ti neću reći koja je, da ne olajavam, ali je na glasu. Bar kod nas.
Uđem ti ja, dakle, u hol i sa desne strane me sačeka ljubazna i namunjena hostesa (tj. na srpskom – domaćica!) ili kako se već zove cura koja te na ulazu spopadne i pita kod koga ideš i iz koje firme dolaziš. Osmeh da se vide sedmice, veštačke i trepavice i zubi – ma sve kao sa reklame za omekšivač za veš.
„Sačekajte minut, doći će neko po vas,“ rekla mi je maznim glasom i vratila ličnu kartu. „I glas bi mogao na reklamu“, pomislih.
Zavalim ti se tako u obližnju fotelju i počnem da se bavim jednom od mojih omiljenih aktivnosti – posmatranjem ljudi. Ulaze i izlaze, provlače one svoje kartice, nekad sami, a nekada nekoliko njih u grupi. Još do malopre bila sam na ulici, pa mi ovi sad izgledaju kao da sam ušla u svemirski brod, a na njemu srećem bića sa planete gde nema ružnih, nesrećnih i siromašnih.
Svi su tamo uspešni, nasmejani i srećni. Tamo su kuće od čokolade, a prozori su od marmelade.
Igraju svoju malu igru nadajući se da će im ostali pozavideti na životu koji vode, jer je on, kao i sve ostalo što poseduju – savršen.
Te vanzemaljke nose uske suknje do kolena i obavezno štikle. Diskretno su našminkane, nokte lakiraju crveno, a kosu vežu u jednostavan konjski rep. Trude se da liče na advokatice iz Njujorka – tačnije, na likove advokatica iz američkih TV serija. Osim tašne nose i torbu za lap top. Apple-ov, naravno. Svašta!
Od samih sebe kriju činjenicu da su samo jedan (i to vrlo zamenljiv) točkić u sistemu, da će kredit za stan otplaćivati i u vreme kad budu radile svoje prve fejs liftinge ili da još uvek, sa 32 godine, žive sa roditeljima. Važno je samo da sve izgleda da su uspešne. Njihova najveća nada je da maznu novog finansijskog direktora. „Čula sam da se upravo razveo,“ šapuću i zgledaju se kad on izađe iz lifta.
Onda imaš drugu sortu, odnosno, način obmane. To su one devojke ili žene, koje na sve vidljive površine svoje odeće stavljaju što veće natpise poznatih modnih kuća.
Svako proleće grad preplave devojke sa Luj Viton torbama, sa tamno – i svetlo smeđim kockicama. Tu torbu mora da ima svaka, koja iole drži do sebe. Kao od jedne majke rođene, sa kosom pri korenu tamnijom, a dole plavom, u opuštenim loknama, patikama i podvrnutim, malo iscepanim farmerkama. Majica nehajno spala sa jednog ramena, da se vidi od solarijuma potamnelo rame. Skup mobilni i još skuplje velike sunčane naočari koje se nose sve dok se ne smrkne. A kad mrak konačno padne, te iste naočari se podignu i služe kao rajf. To su Nescafe naočari – dva u jedan.
A onda imaš i one treće, koje su, kao, avangarda ovima mejnstrim (iz varijante 1 i 2) od malopre. Kod njih je fora da ideš zarozan, da te, kao nije briga kako izgledaš.
One tako žele da manifestuju svoj uspeh. Njihov moto je – toliko sam uspešna, da ne moram da brinem o tome kako izgledam. Među njima su uglavnom „umetnice“ raznih sorti. One ne prate modu, žele da se pokažu kao prirodne i opuštene i na taj način kažu, ovako izgledaju uspešni umetnici, a u njih, svakako, spadam i ja.
Eto, draga!
Ako, dakle, želiš da ti zavide, da žele da žive kao ti i misle da si uspešna, a ti izaberi jedan od ovih načina, i to ti je to. Dobra vest za tebe je da su ljudi uglavnom naivni i nasedaju na ovakve priče. I ne plaši se. Nasedaće i posle ovog mog posta. Ljude je, suštinski, vrlo lako obmanuti. Loša vest je da od te silne glume možeš da obmaneš i sebe. Jer pravi uspeh je, draga moja, mnogo više od njegove spoljašnje manifestacije. Šta znam, misli o tome!
