Moja baba udala se sa trideset godina. Ne, nije bila ružna, niti je šepala na jednu nogu. Naprotiv – bila je lepuškasta, iz dobre i ugledne porodice.

Udati se sa trideset godina je u ono vreme, kada su te posle 20-te zvali „stara cura“ bilo nezamislivo. A sve se desilo, zapravo ovako.

Biljana Ždrale, supruga, majka&sales consultant
Biljana Ždrale, supruga, majka&sales consultant

Baba je, dakle, bila iz bogate porodice. Hektari zemlje, prva kuća u selu na sprat, češki porculan za Svetog Nikolu, a dukati i bela čipkana posteljina kao miraz. Šacovali i prosili su je mnogi naslednici mlinova i vinograda, dogovarali se sa njenim ocem, donosili poklone, ali je ona, eto, volela Petra.

A Petar – pogađaš već – siromašan, ali naočit, pošten i vredan. I sama je znala da me sedne u krilo i priča kako neki tamo bogataš dođe, kao, u posetu, a u stvari došao da je prosi. A ona, kaže, ustane i, kao bajagi, ode u svoju sobu, a onda se tamo zaključa i čeka da čuje Petrovu frulu ispod prozora.

Džaba su je roditelji uslovljavali, molili i pretili joj da će ostati bez miraza. I nije se ljutila na njih. Samo je strpljivo, godinama čekala da popuste i dozvole joj da se uda za Petra. A oni su, valjda, čekali da se ona „opameti“ i uplaši da će da ostane usedelica. I tako su prolazila proleća jedno za drugim. Ne popuštaju roditelji, ne popušta ni Jula. A onda je naprosto jedne noći, kada joj je svega bilo dosta, jednostavno pobegla. Skupila nešto stvari, povezala ih u čaršaf i kroz prozor. Ispod prozora je čekao Petar sa konjem. Iskrala se, dakle, i otišla u budućnost sa njim. Znala je da se tim činom odriče bogatog miraza, lagodnog života, a, što je bilo najteže – znala je da time gubi roditelje. Vremena su bila okrutna, a takve se uvrede nisu praštale.

Jula je, dakle, bez trunčice sumnje spalila iza sebe sve mostove i otišla tamo gde je vodilo srce. Potpuno svesna i odgovorna za svoj budući život. Znala je da svojima nikada više neće moći da se obrati za pomoć i da zavisi od Petrove ljubavi.

Kada sada, sa ove distance, razmišljam o tom njenom činu, ne mogu da ne pravim paralelu sa današnjim mladim ženama i sa pravom se zapitam – koliko nas bi bilo u stanju da zbog ljubavi, velike i prave, jedne jedine, kakva se više ne ponavlja, ostavi sve iza sebe i ode.

Volela bih da grešim, o, još kako bih volela, ali sve mi se nešto čini da smo danas postali proračunati, hladni i otuđeni. Nema više bezuslovnih, „do kraja života“ ljubavi. Sve su nekako uslovne – volim te pod uslovom da…imaš posao. Da si situiran. Da me vodiš na medeni mesec na Kubu. Pod uslovom da te moje prijateljice i moja sestra vole. Udajem se tek pod uslovom da sam završila fakultet i da imam posao.

Čekaju ljudi da se venčaju kad im je sve potaman, a ne shvataju da je to isto kao da treba da kreneš na put, ali krećeš samo ako unapred vidiš da su ti svi semafori zeleni.

Vidim, dakle, kako se oko mene raspadaju veze i brakovi jer neko od njih nije ispunio neki banalan uslov. Da, banalan. Njima izgleda užasno važan i neizostavan, ali sa moje tačke gledišta je smešan i trivijalan. Jer – danas je teško naći nekoga sa kim ti je lepo. Sa kim se vidiš u budućnosti. A u poređenju sa tim, svaki je ovaj razlog banalan.

Da sam neka vila i da imam čarobnu moć, najpre bih učinila da ljudi počnu da se vole pravom ljubavlju. Jer uslovna ljubav i nije ljubav, da se ne lažemo. Dakle – da se vole bez računa i kalkulacije. Bez – jao, pa kako ćemo, nemamo ni krov nad glavom? Zaboravili su, dakle, da se i krov nad glavom i Kuba i biznis mogu napraviti ako si vredan i ako želiš. I znam da ću zvučati kao moja baba Jula ako kažem da bez takve ljubavi sve ovo nema ama baš nikakvog smisla. Bar meni…šta znam.

Mislite, ljudi, o tome!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.