Sinoć sam sa mojom dvanaestogodišnjom ćerkom gledala film Razum i osećajnost. Mislim da ga je svaka iole razumna i iole osećajna žena gledala bar jedno 4-5 puta. A mogla bi i šesti put, komotno. Film se, dakle, bavi večitom temom – da li u ljubavi treba glavnu ulogu da ima pamet ili srce. Hajde, dakle, da vidimo, kako ovde stoje stvari.
Pre stotinak godina je sve bilo jasno. Ljubav je bila zabava za sirotinju, a bogate devojke su se udavale za momke iz viđenijih kuća i sa sobom donosile pozamašan miraz.
Brak je, dakle, uglavnom bio trgovina i način da se imanje proširi, a bogatstvo uveća. A onda je došao 20. vek. Oslobodili smo se stega, odbacili stare načine funkcionisanja, stavili ljubav na prvo mesto.
Momci i devojke su sami sebi počeli da biraju, naravno, iz ljubavi, bračne partnere i od tada više nije bilo nesrećnih brakova (jer su se sklapali iz gore pomenute ljubavi), nije bilo razvoda, preljuba ni vanbračne dece.
Svi su bili srećni jer su, napokon, mogli slobodno, bez straha od toga šta će reći roditelji, sebi da biraju onoga ili onu sa kim će provesti život. A pošto su se dvoje, koji su sklopili brak, veoma voleli, iz te silne ljubavi su napravili prosečno po šestoro klinaca. Od viška glava ne boli. Kad su ostarili su imali hrpu unučadi i praunučadi, vladala je ljubav i svi su bili srećni.
Al’ za malo.
Klatno je, očigledno, iz jedne krajnosti, koja je bila loša i mnoge činila nesrećnima, otišlo u drugu krajnost.
Stare načine funkcionisanja smo brže – bolje zamenili novima, a od ove druge krajnosti smo očekivali da bude svetlija, lepša i bolja.
Ko god je ikada bio zaljubljen, zna o čemu pričam. To je ono kad ti se stegne stomak, ne možeš da jedeš i čini ti se da je tvoje postojanje uslovljeno ljubavlju onog drugog. Sve je na-život-i-smrt, ako me on/ona ne voli, nema svrhe ni ja da postojim. I najveća greška koja u svemu tome može da se uradi je da se ovo osećanje uzme kao jedini kriterijum u odlučivanju ući ili ne ući sa tom osobom u brak. Jer leptirići, draga moja, nestaju. Oni imaju svoj vek trajanja, kao i sve u životu. A onda na njihovo mesto dođe prava ljubav. Ili ne dođe. A to, da li će ta prava ljubav doći ili ne, zavisi, eto, i od nekih drugih faktora.
Naučnici kažu da u dobrim brakovima ljudi imaju isti sistem vrednosti.
To znači da iste stvari posmatraju kao vredne, odnosno, važne. Hajde da vidimo kako to izgleda na konkretnom primeru. Zamisli, dakle, jedan mladi par. Zaljubljeni do ušiju, seks odličan, varnice pršte čim se pogledaju. Kada se, međutim, malo bolje upoznaju, shvate da su malčice različiti.
On voli da slobodno vreme provodi u prirodi, a ona bi u tržni centar. On ne voli mnogo ljudi oko sebe, buku i galamu, a njoj telefon zazvoni bar jedno trideset puta u toku prepodneva. On je religiozan, a ona se moli jedino da joj Bog da da povuče na tetku i što duže izgleda mlada. I da, on bi bar jedno četvoro-petoro dece, a ona eventualno jedno. Karijera je, ipak, na prvom mestu.
U početku, naravno, misle da će njihova ljubav sve da prevaziđe, da će se prilagoditi i napraviti kompromise. Nadaju se čudu i počinju da žive zajedno. U početku sve biva savršeno, a onda nakon par nedelja mučenja leptirići počinju da lipšu, kad on već četvrti vikend zaredom hoće da ide na Kosmaj, a nju drugarice zovu u šoping jer je počela rasprodaja. Na savršenoj porculanskoj statui njihove zaljubljenosti se pojavljuje prva pukotina.
Dakle, draga, da ne dužim, shvatila si i sama!
Sa njom u kompletu ide i ona – nismo više zaljubljeni, dakle, treba da se razvedemo.
Odgovorno tvrdim – zaljubljenost je precenjena, nepravedno podignuta na pijedestal nečega čemu treba da težimo. Prodaju nam priču da, ako nje nema, život nema smisla. I kao posledicu toga imamo ljude koji, kao neki zavisnici, stalno tragaju za njom, a one, koji to ne rade, smatraju primitivnima i zaostalima.
Ne nasedaj. U redu je da zaljubljenost prođe i zameni je ljubav. A za pravu, dugotrajnu ljubav je bitan taj isti sistem vrednosti o kome smo već pričale. Istina je, dakle, negde između razuma i osećajnosti. Na sredini, kao i obično.
