Te 1995-te lansiran je eBay, na Wimbledonu su pobedili Štefi Graf i Sampras, prosečna plata u Srbiji je bila 93 marke, pola vas, koji ovo čitate, je bilo još u pelenama, a ja sam počela da radim u prodaji.

U našem stanu nas je, po proračunima stručnjaka, živelo jedno petnaestoro (mi i rodbina iz Hrvatske), sa sve babom i dedom koji su iz svojih fotelja na TV-u gledali kako se (opet) menja svet.

Biljana Ždrale, supruga, majka&sales consultant
Biljana Ždrale, supruga, majka&sales consultant

Jednog dana sam čitala novine i slučajno naletela na oglas za posao. Nemačka firma traži saradnike za prodaju posteljine, da dođemo u ponedeljak uveče u hotel Hyatt. Ćutim, nikome u kući ništa ne govorim, a pogotovu ne dedi. Svisnuo bi čovek da je znao da će unuka da mu radi za Nemce! Došao, dakle, i taj ponedeljak, a ja izvukla iz ormana najbolju odeću, znaš onu, koju čuvaš za posebne prilike. Imala sam i jednu potkošulju sa nešto malo čipke, koju mi je baba kupila i rekla da je oblačim samo kad idem kod doktora. E, pa i tu potkošulju sam obukla. Kad je bal, nek’ je maskenbal!

Na oglas nas se javilo jedno dvesta. U prvim redovima sve „moj do moga“, ljuti prodavci iz AMC-a i Ceptera, time share-a. Rukuju se sa trenerom, šale i pričaju nešto, a ja u poslednjem redu, bez ikakvog iskustva, smušena i uplašena. Bez iskustva, ali i bez drugog izlaza. Čekati da dobiješ posao psihologa je bilo ravno čekanju Godoa, pa rekoh – dok se Godo ne smisli, daj da ja zaradim koji dinar.

Moji su, međutim, bili u šoku.

„Ova tvoja ćerka se svake nedelje sređuje i odlazi u neki tamo hotel, da znaš! I svako veče isto ide negde i pominje neku posteljinu! Kasno se vraća, zarađuje pet puta više od tebe, a ovakva besparica! Na šta to, Stojane, liči? Ako ti se nije pustila u promet, grom me spržio!“ gunđala je baba mom tati, pogledom uperenim preko naočara koje su joj stajale na nosu dok nam je sa četiri igle plela vunene čarape.

Mama je, opet, kad sam joj objasnila o čemu je reč, samo zabrinuto komentarisala: „Jesi li ti za to fakultet završavala? Da budeš trgovački putnik? Da bar imaš sigurnu platu! Nego radiš na procenat!“

I stvarno – kad bolje pogledaš – dođe ti da ih razumeš. U „njihovo“ vreme su stvari izgledale drukčije. Vredno učiš, dobiješ posao, ceo život radiš u jednoj firmi od sedam do tri, a onda lepo odeš u penziju, dobiješ sat i izgraviranu vazu i na vikendicu! Izgledali su mi kao oni likovi u Kusturičinom ”Podzemlju”, samo što su ovi moji mislili da je napolju 76-ta.

To ružno i teško vreme sam bila potisnula i zaboravila, ali me jedan prošlonedeljni razgovor podsetio. Pričam ti ja, dakle, sa menadžerkom iz firme u kojoj imamo projekat, kad će ti ona iz čista mira: „Jao, gospođo Biljana, divim vam se! Ja ne bih mogla ovako kao vi i vaš muž – da radim samo na procenat. Meni je potrebna sigurnost, neka fiksna zarada. Ubila bi me ta neizvesnost! Izvinite, ali vama je kao onim jadnim “prijateljicama noći” tamo kod mene ispod Plavog mosta – ako vi lično ne prodate, ništa i ne zaradite!“, tresla je iz sebe, malo kroz osmeh, a malo sa ozbiljnim izrazom lica. Sve vreme je gledala čas u mene, čas u šolju čaja, koju je ispred sebe nervozno vrtela prstima obe ruke.

„Evo je još jedna iz 76-te,“ pomislih i iznenadih činjenicom da ih ima i među mlađima od mene. Bila je ubeđena u to što govori, rešena da je donela ispravnu odluku što i ona nije krenula mojim putem, sigurna u to da je bezbedna, da joj je plata zagarantovana i da je njen život mnogo izvesniji i bezbrižniji od mog. Underground u najavi.

Ne shvata moja menadžerka da je svet, tamo napolju, potpuno drugačiji nego što njoj izgleda.

Svi mi, draga moja, radimo na procenat! Vlasnici, direktori, gazde ili fondovi svakoga od nas posmatraju kao mali profitni centar. Isplatiš mu se samo ako mu donosiš više nego što te plaća. I to bar jedno 10-15% više! Inače će te pare, koje ulaže u tebe i biznis u kom si zaposlena, da uloži na drugo mesto.

Onog trenutka, draga, kada tvoj rezultat bude jednak novcu koji investira u tebe (kroz tvoju platu, poreze i doprinose, treninge), dobijaš žuti karton. Tada je on na nuli. Ne zarađuje, a signalna lampica se pali.

Već sledećeg meseca, ako budeš davala manje nego što ga koštaš – profitni centar je neprofitabilan i razmatra se njegovo ukidanje. Neće, veruj mi, on donositi pare od kuće da finansira tvoju platu, ako mu ne budeš donosila profit. Ni tvoju ni ničiju drugu. Što pre postaneš toga svesna, biće ti lakše. I to, što nisi zaposlena u prodaji, ništa ne menja. Posmatra nas isto, a jedina razlika je u tome što mu ja za njegov uloženi novac dajem jedno, a ti nešto drugo.

I da – sve to liči na prostituciju – potpuno si u pravu! Samo što se u biznisu svi prave da to baš i nije tako, a na ulici su pravila jasna i svi ih znaju  – makro te takođe drži dok mu donosiš pare. Ako si mnogo, mnogo dobra, može da te unapredi, pa jednog dana nećeš morati da opslužuješ mušterije, nego ćeš imati nekoliko devojaka koje će to raditi, a ti ćeš ih nadgledati. Baš kao u bilo kojoj firmi.

Dakle – nemoj se zavaravati da te iko voli i zapošljava zato što si dobar čovek. Počni da posmatraš sebe kao profitni centar, biće ti lakše. Dok im donosiš profit – plaćaće te. Ako jednog trenutka prestaneš, znaš i sama.

Dosta smo se, valjda, lagali. Hajde da sa ovom istinom uđemo u Novu godinu.

Ipak je već 2016-ta!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.