Prošle nedelje vozila sam svekrvu u Banju Koviljaču. To ti je, ako još ne znaš, kod Loznice. Prođeš Šabac, pa još malo.
Vozimo se, dakle, mi, dan sunčan, a ravnica pukla, pa podseća na zavičaj. Što reče pesnik: „Niđe brda da Sunce zađe!“
Sa radija me sve pronalaze neke moje pesme, ali me to ne iznenađuje. Slušam Radio Nostalgie i ne rizikujem. Nema priče, samo moja muzika. Kako odmičemo od Beograda, znam da će stanica da se izgubi, al’ se ne dam zbuniti. Ne prebacujem je do poslednjeg.
I stvarno, negde oko skretanja za Rumu polako počinje da krči, utišava se i meša sa nekim drugim stanicama. Peva Elvis, Love me tender, ne posustaje. Kralj je, ipak, Kralj.
U jednom trenutku, međutim, u sred onog šuštanja i krčanja i sa Elvisom u pozadini, na tu istu frekvenciju uleti neki, recimo, Mile Kitić. Cepa ga Mile, zavija sve u šesnaest, izgura Kralja k’o od šale. Ona dva kubika vazduha u kolima se odmah napuniše nekim drugim decibelima, pa ga brže-bolje utišam i čekam…“možda ću negde ipak da uhvatim još malo Nostalgie“, pomislim. Vreme prolazi. Mileta zameni neki drugi Mile. Kralj umro, definitivno.
Počnem u tom trenutku da razmišljam kako smo ti mi uvek nekako na pola, između Elvisa i Mileta. Nit’ smo levo, niti desno. Nit’ na istok, ni na zapad. Ni u prošlost, ni u budućnost.
Nije to lako. Onima opredeljenima je puno, puno lakše. Pre jedno dva meseca sam, eto, bila nešto sa porodicom u Salzburgu, pa smo obišli i neki njihov Muzej nacionalne istorije. Jedan deo postavke se odnosi na čoveka u svemiru. Sve napravljeno impozantno, replike raketa sa kojima se letelo, a one sve – možeš misliti – američke! NASA ovo, pa NASA ono, kao da Rusa živih nije bilo. Mora da se pokojni Gagarin i Tereškova (prva žena u svemiru) u grobu prevrću. A tek Lajka! Kevće negde u nekom psećem raju i gleda ovu nepravdu. Austrijanci se, dakle, lepo opredelili ljudi. Izbrisali sve što im smeta i nemaju sa tim problem. A mi, kažem, sve nešto – ni ‘vamo ni tamo.
Tako smo nekako sada zarobljeni i između onoga, što smo imali ranije (da ga nazovemo socijalizam?) i ovog sada (kapitalizma?).
Sve bismo nešto, kao, da imamo zarade kao oni „tamo“, al’ baš da ne radimo toliko. Da ne budemo plaćeni na procenat (pomeramo se s mesta kad ovo čujemo), pa da nam se ne postavljaju individualni ciljevi, pa da se, ako ih ne postignemo, ništa ne desi. Ne daj Bože da neko zbog neispunjavanja ciljeva bude otpušten! I da plata, normalno, ne zavisi od toga kako firma posluje, nego eto…tako. I svake godine da se malo poveća, naravno! Pa da ne moramo da prodajemo svoje usluge, da nam kupci sami dolaze (to se nekada, valjda, zvalo dogovorna ekonomija? Jel’ se seća još neko?).
Kažem – sve se nešto premišljamo, a nikako da odlučimo – hoćemo li da piškimo ili da – ono drugo.