U ovo doba godine kupus se taman fino ukiselio da možeš da ga jedeš sa alevom paprikom. Po selima se kolju jadni prasići, a konsultanti i treneri se razlete po firmama ne bi li pre svojih konkurenata ugrabili deo budžeta koji su ljudi iz HR-a uspeli da izbore za razvoj.
HR direktori i menadžeri, opet, smoreni od tolikog broja eksperata (da ti dođe da se zapitaš – kako nam je kriza išta mogla, kad ih imamo toliko!?!), naučili stručno da manevrišu, u stilu, nemamo budžet, potrošili budžet, nećemo ništa raditi sledeće godine, super smo, ne treba nam ništa, u sred smo reorganizacije, javite se u maju…2019.
Zato me i iznenadio poziv pre neko popodne. Nepoznat broj, ja u kolima, a gde bi drugde, taksiram opet ilegalno (čitaj: vozim sina i njegovog drugara na košarku).
„’Ajd’, malo tišine sada!“ zapretim, očekujući da ću morati da zvučim ozbiljno i pametno tome ko me zove s tog nepoznatog broja.
Predstavi se, dakle, moja sagovornica i to sve redom. Direktorka sektora za razvoj unutar sektora HR unutar sektora…krene da objašnjava, a ja se pogubim već nakon prve dve-tri reči. Čula sam za nju, jurila je pre 3 godine bezuspešno (kad smo otvarali Mercuri), al’ eto, stigla, izgleda, ona mene. Što bi moja pokojna baba Jula rekla: „Sve u svoje vreme!“
Da se vidimo hitno, frka je, treba joj moja ponuda da je ubaci u plan budžeta.
„Kakva ponuda? Šta ponuda? Oooo, polako!“, skoro da sam uzviknula, ali su ipak godine iskustva odradile svoje:“Naravno, sve ćemo uraditi, a najkorisnije bi bilo da se vi i ja vidimo.“
Zakazujem, dakle, sastanak, takva nam je procedura. Ona pristaje – verovantno nema proceduru, al’ nema ni drugog izlaza.
Počelo je ženskim ćaskanjem, kao što već obično biva. Ne pominje jedno 16 mojih mailova i poziva, koje je pre 3 godine, kad sam je zivkala, uspešno izignorisala, a ne pominjem ni ja. Da ne kvarim.
Uradili oni interno procenu, sad znaju šta im je potrebno, pa da joj dostavim ponudu.
Razmišljam – da li da je pitam odmah ili da sačekam da završi? Puštam, ipak, da završi, jer ovo što sledi ne očekuje sigurno, pa da ne ispadnem baš skroz nekulturna, da nisam htela ni da je saslušam.
Pre par godina bih se, dakle, na ovakvog potencijalnog klijenta bacila k’o sumanuta, krenula odmah da pišem ponudu. A, ne, ne…nagutala se Bilja sopstvenih grešaka, pa je sada bar malo pametnija. Ili manje glupa – kako god hoćeš.
„Rado ću vam napraviti ponudi, a recite mi samo jedno“, krećem polako, sa stjuardesa-osmehom na licu. Da je ne prepadnem odmah na početku.
„Čime ćete vi meni garantovati uspeh projekta?“
Gledam je pravo u oči, ne mrdam, sporo dišem. A ona, Bogami, izgleda prestala da diše. Samo što ne poplavi.
„Kako to mislite da ja vama garantujem uspeh? Pa valjda vi meni treba da garantujete?!“ progovori naposletku, ne krijući ljutnju u glasu. Čudo ti je ta neverbalna komunikacija. Da je nema, trebalo bi je izmisliti.
„Vidite“, nastavim pažljivo, da je ne nosim posle na duši. „Primetili ste da se mi uopšte ne reklamiramo. Takav nam pos’o – kad su klijenti zadovoljni, oni nas preporuče dalje.“
Htedoh da joj kažem kako se nekad osećam kao ona bombonjera, koju kad dobiješ od rođaka za Slavu ne pojedeš, nego je staviš u špajz. A onda kad ti kreneš na neku Slavu, nosiš tu istu bombonjeru kao poklon. I tako kruži bombonjera od rođaka do rođaka dok joj ne istekne rok upotrebe. Nisam joj to rekla, al’ nije da nisam pomislila – da je malo oraspoložim.
„Znate, nama je dovoljan samo jedan neuspeo projekat i možemo da zatvorimo Mercuri,“ nastavljam.
„Kako to mislite?“ pitala je, ovaj put nešto smirenije.
„Pa lepo – vi, koji radite u HR-u se svi međusobno poznajete. Reći ćete kolegama da niste zadovoljni, više neću imati preporuka i mogu da se pakujem!“, osmehnula sam se na kraju i definitivno odledila situaciju. „A za uspeh projekta smo odgovorni mi, ali i vaši ljudi. Ja mogu ne-znam-kakav projekat da vam osmislim i izvedem, ali ako su vam ljudi nemotivisani…“.
„Pa ja sam i mislila da ih vi malo motivišete!“ uspravi se ona u stolici, a mi, konačno, dođosmo do suštine našeg razgovora.
„E, vidite, mi to ne možemo da uradimo. U projekat ljudi treba da uđu motivisani. Evo, na primer – da li biste na kurs kulinarstva poslali nekoga, da biste ga motivisali za kuvanje? Ili biste poslali nekoga, ko silno želi da nauči da kuva?“
„Pa naravno onoga, ko želi!“ zvučala je sigurno u to što govori. Delovalo je sasvim logično.
„A u školu skijanja? Ili jezika? Heklanja? Bilo čega?“
„Pa isto!“ rekla je i dala do znanja da je počela da gubi strpljenje.
„E, isto vam je i sa prodajom!“, konačno sam dala svoj zaključak. „Moj prijateljski savet vam je – nemojte trošiti taj teško stečeni budžet na nas ako su vam ljudi demotivisani. Neće ništa naučini ni primeniti, projekat će biti neuspešan, vi nezadovoljni, a ja ću imati lošu referencu.“
„Ali moja je obaveza da obezbedim ljudima neku motivaciju!“ ustuknula je i rukama nervozno zamahnula kroz vazduh.
„Za šta motivaciju?“ ostala sam smirena.
„Pa za to da nešto novo nauče i primene!“
„Nemojte se ljutiti, ali to nije vaša obaveza, a ni moja. Ne može onome, ko je demotivisan, par susreta sa nama podići motivaciju. Samo će na ostale raširiti svoje nezadovoljstvo, onemogućiti uspeh projekta i primenu. To znam ja, a znam da znate i vi. Probali ste ranije, nije išlo, zar ne?“, bila sam sasvim iskrena i nastavila: „Znate, nisu oni deca, a ja njihova mama, pa da im objašnjavam zašto je važno da stiču nova znanja! Ako želimo da projekat uspe, treba da radimo sa onima, koji gore od želje da nešto nauče i napreduju. Svako nosi odgovornost za svoj razvoj. Vi i ja smo tu samo da im obezbedimo uslove.“
Da ne dužim – sastanak se ubrzo završio i obe smo shvatile da je bolje da i ne pišem ponudu. Ona će ipak tražiti nekog trenera da joj motiviše ljude. Nekog mlađeg, naivnijeg, ko će da nasedne.
A ja ću tražiti klijenta čiji su ljudi željni napredovanja i gde na radionicama neću morati da glumim ničiju majku. Pa ni Nikolinu.
