Ne mogu sama sebe da zaprosim!
Rekla je moja kumica, kad smo se pre neki dan videle na čaju.
„Ne znam šta je – dve godine smo zajedno, lepo se slažemo, živi sam, kaže da jedva čeka da počnemo da živimo zajedno, ali nikako…“, nastavila je meni poznatu priču.
Kažu da se savet daje samo kada je smrtna opasnost u pitanju ili kada ti ga traže. U ovom slučaju nije bilo reči ni o jednoj od ove dve varijante, pa sam ćutala. Ćutala i razmišljala – šta je to sa današnjim mladim svetom?
Nije ovo jedina ovakva priča. Moj posao je takav da se skoro svaki dan susrećem sa, uglavnom, mladim ljudima. Mladim, za njihovo poimanje te reči. Svi u nekim vezama ili, što bi oni sami rekli, „slobodni“. Po tome mu dođe da sam ja, eto, već 22 godine u zatvoru.
Bilo kako bilo, priče su veoma slične kao ona kumina. Zabavljaju se, kaže jedna devojka koju sam srela prošle nedelje, već sedam godina. Veza jeste ozbiljna (dakle – ima i onih neozbiljnih), ali ne planiraju još ništa. Još je rano…njoj je tek 30.
Neka me isprave one koje su u braku, ali ja sam shvatila da pored svog muža želim da proživim ostatak života nakon jedno mesec-dva zabavljanja. Tu stvari ili kliknu ili je neko natezanje od starta.
I onda se pitam, draga moja, šta se kog đavola zabavljate sedam godina? Imate li neku ideju o tome kako želite da vam izgleda budućnost? Neke planove? Po mogućnosti, zajedničke? Pa zašto onda ne krenete da ih ostvarujete? Da ste se venčali pre pet godina, mogli ste do sada i firmu zajedno da osnujete i na noge je postavite.
Čisto radi ilustracije, ispričaću i priču jedne moje prijateljice – veoma uspešne novinarke.
Išle smo zajedno u srednju školu, pa se tako vidimo ponekad na nekom ručku, da pretresemo uspomene. Nije se udala, decu nema, samo svoju veoma uspešnu novinarsku karijeru i ime u medijima. Kaže ti tako ona meni: „Znaš, meni su uvek govorili – uči vredno, završi fakutet, zaposli se, imaj svoj dinar…a niko mi nikada nije govorio – udaj se i rodi decu. I tako sam ti ja“, kaže ona „mislila da sa mužem stvari stoje ovako. Odeš u neku ustanovu, na primer, Opštinu i uzmeš broj. Sačekaš mirno i onda kada taj tvoj broj dođe na red, odeš lepo do šaltera i dobiješ muža. Mislila sam,“ nastavila je nakon male pauze u kojoj je odgovorila na neki telefonski poziv, „da to ide po automatizmu, da se za to ne treba truditi niti tome posvećivati neku posebnu pažnju. Kada bih imala ćerku, učila bih je, definitivno, da, ako naravno želi da ima porodicu, kao što sam ja želela, osim fakulteta i karijere, razmišlja i o tom aspektu života.“
E, vidiš, meni se čini da ovakvog muža ili ženu iz Opštine očekuje popriličan broj mladih ljudi.
Slušam ih kako nepotrebno komplikuju, nešto čekaju i oklevaju u pogledu zajedničkog života i braka, stalno se nešto preispituju, sumnjaju, kalkulišu. Oni su cool, izlaze na svirke i prave se da ni brak ni porodica nisu bitni. A vreme prolazi. Onda se u jedno sunčano jutro pogledaju u ogledalo, vide finu paukovu mrežu u uglovima očiju i shvate da su četrdesete na pomolu, da ono, što su potajno želeli, ali, da bi bili cool nisu nikome priznali, neće ostvariti. Niko neće prozvati njihov broj, a leva strana kreveta će i dalje ostati prazna. J…ga. Kupiću kuče.
I da, devojke drage, još nešto – da bar vas posavetujem, kada već moju kumu ne mogu (ovako, direktno). Ako ste zajedno već neko vreme, a on nikako da postavi sudbonosno pitanje – bežite glavom bez obzira. Ne gubite vreme. Pravi muškarac, kada hoće ženu za sebe, ne okleva. To rade samo…hm…da ne psujem sada. Shvatile ste.
