Na početku smo puberteta (12 god) i počinju da nas zanimaju…hm…sve one „stvari koje vole mladi“.

Šminkanje, izlasci, momci. Glavna je priča – ko se kome sviđa, ko je kome lajkovao sliku, na kojoj je fotki bolje ispala. A ja, kao i svaka mama, mislim, da ne znam dovoljno, plašim se da negde ne pogrešim, razmišljam, da li će joj moji saveti, uopšte, koristiti.

Biljana Ždrale, supruga, majka&sales consultant
Biljana Ždrale, supruga, majka&sales consultant

Ovo su, dakle, moje dileme:

Da li da ćerku učim da se čuva za „onog pravog“ ili da opušteno lupa recke, pa dokle stigne?

Kažu da danas „ono“ više nikome nije bitno. Ne, ne mislim na nevinost u bukvalnom smislu, već na to, sa koliko si muškaraca bila. Kažu da devojke (ili su to ipak devojčice..hm…) počnu da spavaju sa momcima još u srednjoj školi. A ja, eto, ne mogu, a da se ne zapitam – da li stvarno nije bitno? Da li je stvarno svejedno ako si spavala sa njih četvoricom, četrnaestoricom ili njih četrdeset? Da li bih sada, da sam bila sa njih četrdeset, bila ista? Koliko bi me tako nešto promenilo? Da li bih bila drugačija?

Da li da joj savetujem da najpre juri karijeru ili da odmah posle fakulteta rađa decu?

Kažu da je karijera važna. Time se danas dičimo – čak, mislim, da je drugo pitanje nakon predstavljanja – čime se baviš. I ne daj Bože da kažem da se bavim – porodicom! I ja sam posle fakulteta, zbog očajne finansijske situacije u kojoj smo suprug i ja tada bili, najpre radila. Sa mojih 28 smo počeli da pravimo bebu. A onda – ništa – dugih, strašnih i praznih pet godina borbe i neizvesnosti i jedno jedino pitanje hoću li ikada moći da rodim? Tada mi, evo, biću iskrena, nije bila bitna ni karijera, ni posao, ni pare. Hvala Bogu, sve se dobro završilo. A moglo je i drugačije.

Šta da joj kažem – da sluša mozak ili srce?

Priča se da zaljubljenost prođe nakon godinu-dve. A posle nje, ako umete da je izgradite, dođe ljubav. Ako ne – ljudi se raziđu. Ili ako su bili dovoljno glupi da u fazi zaljubljenosti ulete u brak, ostaju u tom zatvoru od života „zbog dece“.  Dakle – živa ne znam da li da je savetujem da malo sačeka, da vidi kako će sve ići ili da bez kalkulacija sledi srce, pa makar posle toga žalila za svojim odlukama.

Da li da je učim da su polovi ravnopravni ili da, ipak, čeka da On prvi pozove?

Uče nas, dakle, da smo ravnopravni. Evo, čitava se hajka podigla oko Đokovića i njegove izjave. Da, imamo pravo glasa, pravo da se školujemo i radimo – ova prava smo stekle toliko davno da se više i ne sećamo vremena kada je bilo drugačije. Kako se, međutim, gleda na situaciju kada žena prva priđe muškarcu? Još uvek je, izgleda, ona okarakterisana kao „laka“, kao neko, ko traži kombinaciju za jednu noć. Šta, dakle, mojoj ćerki da kažem, kad me pita – mama, da mu pošaljem zahtev za konekciju na Fejsbuk-u. Da joj kažem – da, pošalji ili, pak – ne, neka on prvi pošalje, ako mu je stalo?

I konačno – da li da je učim da pored svega bude dobra domaćica ili će biti dovoljno da kući donese pare, a da kuvanje i spremanje prepusti nekom drugom?

Kad sam se udala nisam umela pošten ručak da skuvam. Shvatila sam da „prosto kao pasulj“ baš i nije tako, da kad neko kaže „dodaj malo soli“ za mene to znači baš, baš malo. Dok mi jednog dana moj dragi nije najnežnijim mogućim glasom rekao – Llubavi, bankrotiraćemo jedući po restoranima. Hajde da zajedno naučimo nešto da spremamo. I učili smo. Zajedno.

Pitam se, dakle, da li da moja ćerka uopšte troši vreme na to da uči da pegla, razdvaja beli i crni veš, uvija sarmu? Ili je bolje da nauči mnogo da zarađuje pa da plati da to sve umesto nje radi neko drugi?

Eto tako – dolaze neka nova vremena. Stara pravila uglavnom više ne važe. Ili neka, ipak, važe? Ko će ga znati? A najgore je, kažem, što ne znam šta moju decu da posavetujem. Kako da ih spremam za život?

Ako si majka (pa i ako si kojim slučajem tata) ženskog deteta, slobodno ostavi komentar – ne boli. Mislim, da je ova tema važna za sve nas, jer od nas u velikoj meri zavisi kako će izgledati njihova budućnost. Šta misliš?