Dosta postova sam objavljivala na LinkedIn – u. Neki su primetili da više ne pišem. A onda su me pitali – zašto? E, pa zato, dragi moji, što je LinkedIn na izdisaju. „Prop’o“, što bi rekla moja baba.
Prvobitna ideja i nije bila loša – on je trebalo da bude mesto gde se upoznaju raznorazni poslovni ljudi i sklapaju online poznanstva, koja im mogu doneti neku obostranu poslovnu korist.
Ono, što nam u realnom životu teško polazi za rukom – da dođemo do nekih ljudi koji su nam potrebni za posao – ovde je bilo mnogo lakše. I sve je, kažem, u početku izgledalo dobro i pametno osmišljeno, ali ljudi ne bi bili ljudi kada ne bi pokvarili sve, čega se domognu. Tako bi i sa LinkedIn-om.
Najpre mi je bilo čudno kako ljudi, koje pitam za kontakt reaguju: uglavnom mi (valjda zato što sam žensko i što ne izgledam kao terorista) prihvate zahtev i mi se, kao, upoznamo. Virtuelno. Kada im, međutim, pošaljem poruku i zahvalim se na prihvatanju kontakta, uglavnom pomisle da baš i nisam normalna i brže-bolje me izignorišu. A mene moji od malih nogu učili da čikama i tetama treba lepo da se zahvalim. Mama, na LinkedIn-u to, izgleda, ne važi.
Sledeća čudna stvar se desila kad sam koristila LinkedIn za ono, čemu je namenjen – upoznavanju sa drugima. Nekoliko meseci nakon uspostavljanja prvog kontakta (da ne bude da odmah spopadam) sam obično ljudima, za koje sam procenila da bismo mogli da sarađujemo, slala poruku da se i lično upoznamo. Čast izuzecima, ali uglavnom su svi u najmanju ruku – ostali da ćute (što je u najmanju ruku nepristojno). Oni asertivniji su mi napisali danisu zainteresovani. Samo ne znam za šta.
Onda sam primetila da su sadržaji, koje ljudi objavljuju…kako da kažem…a, da! Glupi! LinkedIn je uskoro počeo da liči na „ulicu crvenih fenjera“, jer su neke dame počele da objavljuju svoje fotografije u povezicama, a silikone da ističu u prvi plan (zašto da ne, kad su ih već toliko platile?).
Nakon toga je muški deo populacije zainteresovano odreagovao i, što bi moja baba rekla, počeo da ašikuje sve u šesnaest. LinkedIn je, dakle, postao mesto za beg od vrišteće dečurlije i bračnih partnera koji stalno nešto zvocaju, mesto gde se flertuje, vara i uopšte živi neki srećniji život.
Sledeća faza su bili oglasi tipa: prodajem polovan Opel, dobro očuvan. Prvi vlasnik. O, bilo je tu i bagremovog meda, stanova, leskovačkog ajvara i polovnih fotokopir mašina. Ko voli nek’ izvoli! Još malo pa nestalo! Samo danas, u pola cene! Navali narode!
Iako nije prvobitno mišljeno, LinkedIn je postao i mesto za neka druga provodadžisanja – i to poslovna. Uplašeni vlasnici firmi su počeli brižljivo da prate – da li je neki od njihovih zaposlenih u svoje „prijatelje“ prihvatio nekoga iz head-hunting ili agencije za regrutaciju. Ako jeste, znao je da uskoro treba da raspisuje konkurs za to radno mesto. Ili da se baci na LinkedIn i sam nekom konkurentu „mazne“ zaposlenog. Za 50 evrića veću platu ljudi zdušno prelaze, nema šta! A zaposleni su svoje LinkedIn profile počeli da kite raznobojnim perjem, kad pogledaš, pravo da se zapitaš – otkud ovoliko eksperata, a mi u ovakvom… – da ne lajem sad.
A onda je došao vrhunac neukusa: sličice sa motivacionim porukama i slikama cveća i leptirića u pozadini.
Sve redom mi izgledaju kao da su izvučene iz šireg konteksta neke turske serije i pisane za sredovečne gospođe koje posle doručka ispijaju kafu sa komšinicom i obavezno posle toga ubadaju želju. „Vidim ti veliki dobitak, samo moraš da misliš pozitivno!“ reče komšinica. „Jao, jel’ stvarno?“ odgovori druga i zaviri u šolju. „Gle, stvarno!“
LinkedIn je, dakle, postao oglasna tabla, dating sajt, mesto gde se konkurentu mažnjavaju ljudi i gde neostvareni pesnici i filosofi mogu da dobiju svoja dva minuta slave.
Ne mislim ja da sam bolja od drugih, ali mi nešto ne leži ni jedna od ovih uloga. Ne znam, pravo da ti kažem, zašto sam uopšte mislila da ćemo se na LinkedIn-u baviti biznisom i da ovaj put nećemo sve pokvariti.
E, vidiš, zato više ne pišem za LinkedIn.
