Obično se dešava na nekoj svadbi ili, ne daj Bože, sahrani.

Skupe se tako strine i kume, koje se nisu videle od prethodnog sličnog događaja, obasipaju jedna drugu komplimentima, tobož, „fino izgledaš, uopšte se nisi promenila, jesi li to i koju kilu skinula?“ (a u sebi misle: au, al’ je ova propala!).

Cmok-cmok u vazduh pored obraza, da ne ostane trag karmina. Najpre prokomentarišu organizaciju događaja, malo glume Gordona Remzija, ocenjuju hladna i topla predjela i krišom gledaju koja je šta obukla i kako joj stoji.

A onda, reč po reč, priča obično dođe do nekog mladog bračnog para. On je, naravno, „njihov“, ljube ga tetke i strine. Kao juče da je bilo kad je u špajzu pred Božić krišom jeo čupavce, a sad, vidi ga, oženjen! Posmatraju ih i guraju jedna drugu laktovima. On uspešan, lep, mlad, ambiciozan i…jesam li rekla… uspešan? Ma milina ga je videti! A ona…ništa…sedi kod NJEGOVE kuće, vozi se NJEGOVIM kolima i troši NJEGOVE pare. Odmahuju glavom i procenjuju – koliko li tih NJEGOVIH para mesečno potroši na kozmetičare i frizere kad ovako dobro izgleda.

I dok tako smišljaju hvalospeve o njemu, k’o za inat se tu nađe i neka ista takva tetka, strina ili kuma, ali sa njene strane.

Ove prve, kad je spaze, naglo ućute, ali prekasno. Ta njena je već sve čula. Niko ne progovara, situacija napeta. Njegove se zagledale u pod. Lupkanje escajga po porculanskim tanjirima nije dovoljno da popuni metalni vakuum tišine, koji se naglo uvukao u prostoriju.

Još par trenutaka, tek da bi neprijatnost još porasla…a onda sledi rečenica, za koju su njegove znale da će doći, ali su se nekako, valjda, ipak mislile da ipek neće.

“Pa iza svakog uspešnog muškarca stoji još uspešnija žena!“, kaže njena uz lagani osmeh i podignutu samo jednu obrvu i produži po još jedno parče torte. Njegove se samo pogledaju. Uh, kako je neprijatno i kako bolli. Jedan nula. I to u gostima!

To je to. U istinitost ove rečenice niko i ne sumnja. Postala je aksiom, nešto, što se ne dokazuje, što svi znaju da je tako.

Njegove i dalje ćute, nemaju šta da kažu. Najhrabrija ipak prekida glupu tišinu: „Kažu, da će od sledeće nedelje da zahladi“ „I ja sam negde pročitala,“ „Baš šteta, imali smo lepu jesen!“, ubrzo se ostale hvataju za ovaj pojas za spasavanje i odlaze u drugu prostoriju.

Ovakvu ili sličnu priču si, sigurna sam, čula već mnogo puta. Možda još kao mala – urezalo ti se u sećanje da ima nešto tu u vezi sa tim ženama uspešnih muškaraca. Uvek su ih svi gledali su popreko, zavideli im i divili im se u isto vreme. Dobro, ipak malo više zavideli. Po ceo dan ne rade ništa, uživaju, a ti njihovi muškarci ih vole i cene do besvesti. Divila si im se i ti, zamišljala sebe u istoj takvoj ulozi, govorila, da ćeš, kad porasteš, biti princeza. A za to ti je, da možda i nisi tada bila svesna, bio potreban i neki uspešan princ.

I dok je tako ta priča o „ženama iz senke“ kroz istoriju postala jedna neoboriva činjenica, nešto, sa čim živimo i oko toga ne postavljamo pitanje, mene je uvek mučilo jedno: a šta tačno ta žena uspešnog muškarca radi, pa je on uspešan? 

Mnogo sam čitala, tražila odgovor, ali sam ga retko nalazila. Ispada, dakle, da je ova istina, iako tu, pred našim nosevima, do dana današnjeg ostala jedna velika tajna. A pojavljivala se ova istina u raznim oblicima. Mene su, na primer, učili, da je muškarac zaista glava svake kuće. A žena – žena je vrat. A šta radi jedan „vrat“? Naravno, draga – okreće glavu tamo, kuda smatra za potrebno.

Zanimljivo je kako i u današnje vreme, kada je tako nepopularno stajati „iza“ svog muškarca, a glavnim dostignućem ženske emancipacije se smatra ili život bez partnera ili, ako već mora da postoji, stavljanje istog za šporet i na mesto dadilje, ponekad izrodi neku sličnu priču. Ova je nastala za vreme mandata Bila Klintona.

Voze se, dakle, Hilari i Bil američkom pustinjom, nigde žive duše. Pustinjski vetar podiže žuti pesak, pa horizont potpuno suludo liči na more u izmaglici. Tu i tamo im u susret dojuri neki kaktus, koji kao da svojim oštrim bodljama još više naglašava negostoljubivost mesta na kom se nalaze. Bil odjednom primeti da će im ubzo nestati benzina. Dok Hilari još uvek bezbrižno dremucka naslonjena na njegovo rame, on oseti lagan bol u stomaku kada pomisli, da bi mogli noć da provedu na sred ovog mesta, koje miriše na prazno.

Uskoro, međutim, negde u daljini ugleda nešto, što bi moglo da bude benzinska pumpa i kugla u njegovom stomaku sa svakim pređenim metrom biva sve lakša i manje metalna. Konačno stižu do benzinske pumpe. Pesak je i nju obojio, pa imaš osećaj da se nalaziš na mestu sa neke stare, požutele razglednice iz pedesetih godina dvadesetog veka. Dolaze do aparata za punjenje benzina, zaustavljaju auto.

Hilari odiže glavu i razgleda oko sebe. Njene uši se teško navikavaju na tišinu bez motora automobila, pa joj se čini da i vetar duva bez ikakvog zvuka.

Lenja škripa vrata i zvuk sporih koraka nagoveštavaju lepljivu vrućinu sa one strane automobilskog stakla. Iz kućice na pumpi izlazi muškarac, tu negde, Bilovih godina. Kosa do ramena, debelom crnom gumicom vezana u neuredan rep i brada od pet-šest dana, koja je na mestima, gde se nalaze čeljusni zglobovi, počela da sedi. Ona, ipak, ne uspeva da pokrije duboke bore od kojih čovek deluje starije nego što jeste. Karirana košulja sa zavrnutim rukavima, ispod kojih vire izbledele tetovaže izvijene zmije na jednoj, a morske sirene na drugoj ruci. Krljušt na sireninom njenom repu se više i ne razaznaje, pa izgleda, kao da je devojka u dugačkoj haljini, ali bez nogu, nemoćna da ode sa mesta, na koje je za ceo život prikovana.

Njegove žućkaste pantalone sa džepovima, čije su ivice zamašćene i oklembešene od silne upotrebe obavijaju njegove još uvek snažne noge.

Hilari se, posmatrajući ga, odjednom brecne, ali ne reče ništa. Trudi se da ga, ne pomerajući glavu, prati pogledom. Njene velike sunčane naočari joj pomažu u tom naumu. Bil ipak primeti Hilarinu odsutnost i neobično interesovanje za pumpadžiju, pogotovu kada se ponudila da ode i plati račun, ali i on nastavlja da ćuti.

Sa osećajem olakšanja, ali i nervoze, što nije dobro izračunao, koliko im je goriva potrebno, seda u kola i primećuje ukočeno lice svoje supruge. Polako izlaze na put, a on i dalje ništa ne govori, već smišlja rečenicu, kojom će preseći taj tanak konac, za koji je obešena neprijatnost, koja, sada već sasvim očigledno, visi među njima: „Draga, vidim da si zamišljena. Za tren mi se učinilo kao da poznaješ onog čoveka sa pumpe.“

Shvativši da je njeno lice već dalo odgovore, na koje Bil sada samo traži potvrdu, bez oklevanja je odgovorila: „Da, poznajem ga. Nekada davno smo se zabavljali!“

Zračak tišine, koji je usledio, Bilu nije bio dovoljan da proradi tu informaciju, pa je iz njegovog iznenadnog odgovora Hilari shvatila, da je istinu osećao i pre nego što je znao. Na trenutak je pomislila kako je zadovoljna sobom i time, što u odgovoru nije oklevala. To bi samo pogoršalo situaciju.

“I sad verovatno razmišljaš, kakav bi život vodila da si se udala za njega, mislim, kao žena jednog pumpadžije“, rekao je zadovoljno, dok je njegovo pitanje, u stvari, krilo poruku: vidiš, kako sam ti lep život obezbedio!

Hilari napokon spusti svoje preskupe sunčane naočari, pogleda ga, nasloni glavu nazad i kroz osmeh odgovori: “Ma ne, dragi, ne! Razmišljam kakav bi on bio predsednik Amerike!“

Ovakvih primera, mila, ima još mnogo. Znamo, da je negde postojala neka Milena Ajnštajn, pa Gala Dali, pa Eleanor Roosevelt. Čitale smo, kako su inspirisale i podsticale svoje muškarce. Ponekad dovodile do ludila, pomerale granice i horizonte, ali im istovremeno otkrivale nove svetove. I ne mogu da se ne zapitam – a šta bi bilo, da nisu bile takve? Šta bi bilo, da su ih sputavale? Kočile? Sekle im krila?

Ili opet: za koliko Ajnštajna, Ruzvelta i Dalija je čovečanstvo osujećeno jer one pored njih nisu umele da im pomognu da se vinu u visine i pomere točak istorije unapred?

Ovu priču, dakle, posvećujem svim ženama iz senke i tebi, draga moja. Ne zato, da bi konačno neko rekao – vidiš, treba i njima odati priznanje – nego zato, da bih ti olakšala posao. Posao, koji i onako radiš svaki dan – pomažeš svom dragom da se vine još dalje i postane još uspešniji.

Dakle, draga moja Milena, Gala ili Eleonora, uskoro krećemo. Crtaćemo zajedno taj put, predviđaćemo moguće opasnosti i grebene, a ti ćeš svakim danom postajati sve snažnija i uverenija u to, što radiš. Tu reku, kojom plivaš, ja sam davno preplivala. Vodiću te njenim brzacima, držaću te za ruku da te ne odnese struja. I stići ćemo do drugog brega, ne brini. Sigurna sam da bi ti nju preplivala i sama, draga moja. Ali dobar prijatelj nije na odmet, slažeš se? Pa – da krenemo polako?

Hajde da ti i ja za početak proćaskamo o nekim važnim, važnim stvarima.