U leto 1984 imala sam trinaest godinica. Vreme, kada se prvi put zaljubiš, počneš polako da razmišljaš o budućnosti i uglavnom ti ništa nije jasno.
Tada smo letovali u kampu kod Crikvenice. Nas k’o Kineza u onoj jednoj prikolici. Sve je dobro preko dana – svako na svoju stranu, pa se nešto i ne viđamo. Ali su noći, zato, bile pravi izazov.
Ne daj Bože da si popio čašu vode pre spavanja, pa ti se pripiški negde oko dva-tri posle ponoći. Ustaneš onako sanjiv, a oko tebe onesvešćena tela braće i sestara od ujaka i stričeva. Valja to sve proći, a da ni na koga ne nagaziš i nikoga ne pričepiš!
Pročitajte i ovo: Pet razloga zašto ne treba da se udaš za milionera
Taman u onom mraku naciljaš prazno mesto gde bi mogao da spustiš nogu i napraviš prvi korak ka spasonosnoj prostoriji, kad ono nečija glava baš na to mesto našla da zaluta.
Naš kamp je bio vojni, pošto mi je tata bio oficir. Bilo je tu, doduše i drugih porodica, ne samo onih, čije su tate radile u vojsci, ali se ipak zvao „vojni“. Tu je, dakle, vladao pravi komunizam – svi smo nosili YASA trenerke i Startas patike, mame su imale ekspres lonce i kuvale ogromne količine pasulja za 2-3 dana, vozili su se „Stojadini“ ili „Lade“. Za rođendane smo služili Bobi štapiće (odnosno Grisine) i Smoki, a od sokova smo imali žuti i crni. Tuševi i gore pomenute prostorije su bile zajedničke i stvarno smo svi bili nekako – podjednaki.
Pročitajte i ovo: Kako sam sama sebi napravila sponzora
Pored našeg kampa se, međutim, nalazio velom tajne obavijeno mesto – „civilni“ kamp!
Nama je tamo bio zabranjen ulaz, jer, „ko zna kakve se sve belosvetske vucibatine tamo nalaze!“ Zavirivali bismo, onako znatiželjni, preko zidića, ali je gusto žbunje uspešno delilo naša dva sveta. Jedini, ko je imao vizu za to neobično mesto bile su mame – odlazile bi tamo, njih četiri-pet u grupi i odande donosile raznorazne dragocenosti: peškire, rešoe, kuhinjske krpe i parfeme sa mirisom ruže ili pokošenog sena. Kasnije sam čula da to Poljaci donose stvari sa sobom i prodaju da bi imali od čega da žive dok su na moru.
Pročitajte i ovo: Barbika?! Ne, hvala!
Sve je to, tako, godinama funkcionisalo između naša dva sveta, do te 1984, kada su momci iz mog društva odlučili da odu na zabranjenu teritoriju – čuli su negde da u kampu ima i drugih stranaca (osim Poljaka i „Čehoslovaka“), koji donose sa sobom – zamisli – limenke Koka-Kole! O, Bože! Pa niko od nas nikada do tada nije pio ništa iz limenke, a kamo li Koka-Kolu!
Pročitajte i ovo: ‘Oćeš da piškiš ili ćeš ono drugo?!
Tek smo, onako naivni, bili načuli da Koka-Kola postoji i u limenkama!
I zaista – čim je pao prvi mrak, oni su, kao, krenuli u šetnju i odjednom nestali u žbunju. Nama, koji smo čuvali stražu, su srca lupala i imali smo osećaj da će bar neko od roditelja da nas „provali“. Minuti kao sati, a naši dlanovi znojavi, lica zajapurena. Šuš-šuš u žbunju i eto ti njih, nasmejanih od uveta do uveta – shvatili smo odmah da je misija bila uspešna. A misija se zvala: kopaj po smeću i donesi što više praznih limenki Koka-Kole, a da te ne primete ni na onoj, ni na ovoj strani.
Pročitajte i ovo: Uslovna ljubav
Elem – da skratim priču – dobila sam jednu limenku. Moj trofej, nagrada za podršku drugarima. Nožem sam joj odsekla ceo gornji deo i kasnije mi je stajala na radnom stolu kao držač za olovke. Tata nije rekao ništa – znao je dobro šta sledi i da to „nešto“ ne može da zaustavi.
Pročitajte i ovo: Ne mogu sama sebe da zaprosim!
Bila je to prva pukotina na mojoj soc-realističkoj stvarnosti.
Istog tog leta se, međutim, dogodilo još nešto, što je zauvek izmenilo naše živote – počela je sa prikazivanjem serija Dinastija. Pratili smo svi zajedno, u TV sali, svaku njenu epizodu, saosećali sa Kristl, mrzeli Aleksis i divili se Samanti. I svi, ama baš svi, zamišljali da će naša (kapitalistička) budućnost tako izgledati.
Pročitajte i ovo: Savršen On i naša savršena veza
Videli smo se kako živimo u velelepnim belim vilama sa prelepim baštama, gde nikada ne pada kiša, sva trava podjednako raste, a lišće ako baš mora da opada, ono opada pravo u kontejner za reciklažu. Svi smo, u našim mislima, jeli samo sa srebrnim escajgom i pili iz kristalnih čaša.
Pročitajte i ovo: Nije pridodno provesti život samo sa jednom osobom
Igrali smo tenis u Lacoste i Fred Perry majicama, spavaćice su nam bile kao svilene večernje haljine, a ujutro smo se budile potpuno našminkane i sa frizurom. Dečaci su vozili skupa kola, imali, kad su u svojim mislima porasli, kožne akten-tašne koje su se zaključavale na šifru i pili bar 16 godina star viski sa dve kocke leda.
Pročitajte i ovo: Zaljubljeni smo! Dakle, treba da se venčamo?!
Bio je to definitivan udarac i početak kraja onog sveta, koji su naše tate tako brižno gradile za nas. Sasuo se kao kula od karata, a mi smo počeli da imamo neke druge želje. Želje, da živimo u kapitalizmu, da živimo kao Blejk i Kristl.
Niko, međutim, u toj podeli uloga, u tom svom snu, nije zamišljao da bi moglo da ga zapadne da bude vozač, kuvar ili spremačica tog istog Karingtona. Ne, svi smo glumili glavne uloge. Statista nije bilo.
Pročitajte i ovo: Razum i osećajnost
A onda je došao kapitalizam.
I, gle čuda, neki zaista žive u velelepnim belim vilama sa prelepim baštama, igraju tenis i piju viski sa dve kocke leda. Neke žene zaista imaju spavaćice kao večernje haljine i ujutru im dolaze frizeri i šminkeri da ih srede.
Pročitajte i ovo: Sve je stvar dobre organizacije!
A mi, ostali, pijemo Koka-Kolu iz limenke.
Svakome je od tog kapitalizma, izgleda, ipak zapalo ponešto…
