Nešto sam razmišljala – kad danas svako pravi svoj reality show – zašto ne bih i ja?
Ne moram ni da smišljam ove postove, samo ću da prepričavam dogodovštine sa mojih sastanaka. Evo je, na primer, prva epizoda. Svi događaji, situacije i ljudi su – nećeš verovati – istiniti.
Kao po običaju, HR direktor je negde čuo za nas. Zove me telefonom. Neko nas, kao, Bog zna kako nahvalio, pa ovaj hoće da radi baš sa nama il’ da crkne.
On je nov, na toj poziciji tek nekoliko meseci. Vidi, kaže, da ljudi iz prodaje „ne dobacuju“, posustaju i lutaju. I, tek da bi žurka bila zanimljivija, nedavno su promenili (čitaj: otpustili) trojicu direktora prodaje (u sva tri kanala) i zamenili ih novim snagama (čitaj: onima, koji će za manju platu od svojih prethodnika da rade više). Veruju u internu regrutaciju, pa su na ta mesta stavili, koga bi drugog, najbolje prodavce.
Stvarno ne znam u koliko postova i na koliko mesta smo moje kolege i ja molili i kumili da to ne rade na taj način, da dobar hirurg nije isto što i načelnik hirurškog odeljenja – džaba.
„Bilo bi najbolje da se vidimo“, rekoh, a on pristade na prvi ponuđen termin. „Mora da je baš prigustilo“, pomislim.
Elem – dolazim ti ja na taj sastanak. Srećemo se na hodniku i odmah prepoznajemo sa fotografije sa LinkedIn-a. On mlad, nekih 30-tak godina, uredan i finih manira. Malo me provede po firmi, a onda ulazimo u njegovu kancelariju, gde se još oseća miris farbe. „Mora da su je okrečili kad je došao na ovu poziciju“, pomislim. U mom se selu kuća krečilo kad u njoj, ne daj Bože, neko umre. „Valjda je onaj prethodnik još negde živ“, krenu misli da mi vrludaju, dok me mlađahna sekretarica pita šta ću da pijem. Neobično joj je što po ovoj vrućini tražim čaj. A meni je neobično što je njoj neobično.
Počinjemo razgovor i uglavnom priča o biznis ciljevima – kapira dečko iz prve.
Zna da ne umeju da ljudski urade plan prodaje, da im produkt miks ne valja, da prodavci kod klijenata ispijaju kafe i pričaju o koječemu, dok im jeftiniji konkurenti štrpkaju parče po parče udela kod istog tog klijenta. Ja, iznenađena. Prijatno, naravno. Ne stanjem u firmi, nego njegovim uvidima.
Slušam pažljivo, vredno zapisujem i vodim računa da pišem čitko, jer će posle moja asistentkinja morati sve da prekuca (eto prostora za optimizaciju procesa). Klimam glavom, kao što su nas učili, postavljam podpitanja, a onda, taman negde kad se čaj dovoljno ohladio da srknem prvi veliki gutljaj, pitam suštinsko pitanje, kojim će mi, da nije toga ni svestan, sve reći: „Čija je ideja bila da se vi i ja vidimo?“
„Moja, naravno!“, odgovara iz topa i uspravlja se u svojoj fotelji od skaja, čak ponosan na to, što je time, kako pretpostavlja, pokazao samoinicijativnost. Fotelja malo zaškripa, a ja pomislim, kako sve te fotelje isto škripe i što već jednom ne nađu način da ih nekako trajno podmažu. Mora da nikome ne smeta, navikli ljudi.
„A šta vaš generalni misli o toj ideji?“, pitam dalje, mada, da budem iskrena, već iz prvog odgovora naslućujem i ovaj.
„Pa on mi je rekao da se slaže da nađem konsultante koji će nam pomoći, al’ da ne košta previše i da mu garantujem za rezultat. Ja sam preuzeo tu odgovornost i spreman sam da je nosim.“
Srčem onaj moj čaj od nane i gledam ga. Isključujem ton (to su nas učili da ne smemo da radimo, nikako) i gledam. Vidim kod kuće dvoje male dece, starije treba da krene u predškolsko, mlađe nešto bolešljivo. Vidim ženu koja nikako da nađe posao, pa jedva natežu kraj s krajem. Ovo unapređenje su čekali k’o ozebli sunce. Taman tim povećanjem plate da pokriju dobar deo rate za stan. U švajcarcima, naravno. Ako sve bude u redu, možda dogodine čak odu i na more. Bilo bi dobro malom za bronhitis.
I vidim – zaboravio moj kolega, psiholog, sve – i kako se igraju igre prebacivanja odgovornosti, i one igre kad nekoga držiš odgovornim za nešto, a u stvari radiš na tome da ne uspe, kako se traže dežurni krivci i krivica sa sebe svaljuje na njih, kako se podmeću noge i uništavaju mladi i ambiciozni ljudi.
A vidim i to, da moj kolega vidi samo ratu za stan i Halkidiki.
Dragi moj kolega, da ti kažem nešto, ovako javno – oni će tebe da navuku na tanak led, da nećeš znati šta te snašlo. Znaju odavde da nećeš uspeti u tom svom poduhvatu, možda ti se čak i iza leđa podsmevaju. Jer, dušo moja, ako generalni ne misli da ljude treba razvijati, tako misle i njegovi menadžeri. Jer, da jeste kao što nije, to bi bio njegov posao. I posao njegovih menadžera, a ne tvoj! Njihova je odgovornost da razvijaju svoje ljude, a ti u tome treba samo da im pomogneš.
A ovako, možeš da im dovedeš konsultante sa Harvarda, da prostreš pred njima svo znanje ovog sveta, neće ga prepoznati. Sprdaće se i sa tobom i sa nama, konsultantima. A tvoj budžet za razvoj će posmatrati kao čist trošak. Nužno zlo, koje im je neko tamo iz centrale nametnuo.
I šta misliš – ko će biti kriv kad na kraju ne bude rezultata? Pa ti, kolega, jer „nisi doveo dobre konsultante“ ili „nisi napravio dobar razvojni plan“ ili…ah, nebitno!
A oni će biti ubeđeni kako su našli još jedan dokaz da su sve te psihološke gluposti trošenje para i da je ljude i onako najbolje baciti u vatru, pa ko preživi, preživi. Tako su i njih bacali, pa vidi dokle su dogurali!
Žrtvovaće te, dakle, kao jagnje, na toj njihovoj farmi, samo da bi dokazali da su u pravu. I neće se mnogo nasekirati ni za tvoj kredit, ni za Halkidiki. Samo će posle tebe, opet, okrečiti kancelariju.
