Prigušena svetla i dim su neuspešno sakrivali tragove godina na našim licima.

Uglavnom, sredovečni, sa decom, koja bi trebalo da izlaze na ovakva mesta, našli smo se na promociji neke tamo firme.

Prenašminkane žene i proćelavi muškarci igrali su svoju nevidljivu igru pretvaranja da im je veoma drago što su se sreli i da im je događaj ne znam kako zanimljiv, dok su, u stvari, samo vrebali priliku da upoznaju bilo koga, ko će im za nešto biti od koristi.

Jedino su muzičari delovali iskreno dok su momački odrađivali svoj posao.

Smestila sam se, dakle, pored zida i bavila omiljenom zanimacijom u ovakvim prilikama – posmatrala ljude. Saksofon je cepao sumaglicu dok sam šarala pogledom i u jednom trenutnu ugledala – njega!

Stajao je u svom uglu, nehajno ćaskao i pijuckao crno vino. Dobro skrojeno odelo i bela košulja slali su poruku o tome koliko je uspešan i uveren u sve što radi. Brzo sam sklonila pogled da bih mogla da nastavim da se pretvaram da ga nisam ni videla, ali kasno. Kao po komandi okrenuo se prema meni. Osmeh na licu mu je u trenutku prešao u grimasu, koja je ličila na osmeh, a samo je iskusni posmatrač mogao da ih razlikuje. Iskusni posmatrač i ja.

Šit! Pomislila sam dok sam uzvraćala istim takvim osmehom, a ako se nekome vidi neiskrenost na licu, onda sam to ja.

Valjda će ostati na ovome. Valjda mi neće prići. Nadala sam se, dok sam u glavi astronomskom brzinom spremala govor za slučaj da se to, ipak, desi. Nekoliko koraka kroz gužvu, dva-tri „pardon“ i stajao je tu, ispred mene, sa ispruženom rukom: „Zdravo, Biljana! Nismo se odavno videli!“

„Pa dobro veče!“ pokušavala sam da zvučim prijatno iznenađena, dok sam se u sebi preslišavala – šta je, beše, ono, što prvo treba da kažem?

„Šta ima novo?“ bilo je sledeće njegovo pitanje i neko, ko ga ne zna, bi stvarno mogao da pomisli da ga zanimam i ja i moj život. Bio je, naime, glumac, od koga bi čak i Glogovac mogao štošta da nauči.

„Pa eto, radi se pomalo. Kod tebe?“

„Moram priznati da ide odlično. Proširili smo se, uzeli još jednog principala. To nam je, znaš, bila prava odluka, jer…“ i krenuo je hvalospev. Sve bolje od boljega, avioni, kamioni i rakete na mlazni pogon. Ne znam zašto sam i smišljala svoj govor, kad sam i onako znala da neću doći do reči. Sa njim je bar stvar uvek bila izvesna – pitaš ga kako ide posao i, što se njega tiče, možeš malko i da zadremaš – neće primetiti.

Tada, dok sam ga netremice gledala i mehanički klimala glavom, u mislima sam bila na sasvim drugom mestu. Vratila sam se u 2005-tu kada sam, onako naivna, mislila da mogu da ga promenim. I stvarno – kad bi nas čovek pogledao, onako sa strane, rekao bi da smo dobra kombinacija. Nešto je, međutim, smetalo. Bili smo kao dva pozitivno namagnetisana magneta. Koliko god želeo da ih približiš – oni se na kraju, ipak, odbiju. Ne ide, pa to ti je.

„Nego, Biljo, da te pitam nešto“, naglo je prekinuo tu odu o samom sebi. U prvom trenutku uopšte nisam odreagovala, jer sam i dalje učtivo klimala glavom, a razmišljala o ko zna čemu.

„D..da, da, naravno!“ sam skoro pa mucajući odgovorila iznenađena neočekivanim obrtom situacije.

„Postoji li još neko ko plaća te tvoje usluge, života ti?!“, izgovorio je sa osmehom na licu i obrvama podignutim u iščekivanju odgovora.

Muk. Tišina. Ne progovaram ništa, ćutim. Na mestu gde mi je nekada bio želudac, sada se odjednom našla sjajna, metalna kugla, teška bar jedno tonu, ako ne i više. Ista ona, koju sam nosala tih nekoliko meseci 2005.

Već u sledećem trenutku mi je došlo da se histerično nasmejem, jer sam pomislila kako je pitanje, izvučeno iz konteksta, zvučalo kao da je postavljeno nekoj ostareloj prostitutki.

„Nađe se poneko,“ bilo je jedino što sam, onako šokirana, mogla da izustim.

Eto. To ti je ta priča o mom bivšem.

Klijentu.

Kažu da pravi majstori prodaje nemaju bivše klijente. E, pa ja ih, eto, imam nekoliko. Ne znam – možda zato što sam žena, možda što sam emotivna, a možda jednostavno zato, što sam ljudsko biće. Ne mogu da radim sa svakim, pa to ti je. Znam sve. Znam, da se u biznis ne unose emocije, a ja ih unosim. Da se ne treba vezivati za klijenta, a ja se, eto, vezujem. Da treba sve posmatrati racionalno, a ja često puštam da me vodi osećaj. Znam i za zlatno konsultantsko pravilo da nikada ne treba klijentu dati ono, za šta nije platio, a ja, ipak, ponekad dam. I da, da, znam i to, da je klijent – klijent i da treba da sam u stanju da radim sa svakim, ali ne radim. Ne radim sa onima koji misle da je ulaganje u ljude bacanje para.

Života mi.