Kad sam bila mala, postojale su dve vrste lutaka. Crne i plave.
Tada, doduše, nisam shvatala zašto se zovu plave, a ne žute (kosa im nije bila plave boje, nego, brate, žuta).
Znaš one, što kad stoje onda gledaju, a kad ih legneš, onda zaklope oči. Imale su duge, plastične trepavice i uglavnom plave oči. Nikada nisam mogla da shvatim koliko imaju godina. Glave su im izgledale kao da su od odrasle osobe, sa natapiranim frizurama i našminkane, a telo bebeće. Sa sve krofnama od salceta na rukama i nogama i stomačićem, recimo, od čupavaca i oblandi, kakve sam krišom jela kod bake u špajzu pred praznike.
Moja se zvala Kristina. Bila je obučena kao mlada. To znači da je imala venčanicu, cipelice i gaćice. Iste takve gaćice (samo, naravno, veće) smo imali svi u kući, pa je mama nedeljom, ako se nekome olabavi lastiš, uz pomoć zihernadle uvlačila novi.
Jeste da sam želela lutku sa žutom kosom, ali kad mi je tata ovu doneo, bila sam u fazonu: „Daj, šta daš“.
Moja drugarica Ana je imala sličnu takvu lutku, samo u nekoj narodnoj nošnji. Bile smo im mame, presvlačile ih, davale im injekcije, umivale i plele im pletenice. Bilo je to lepo, bezbrižno doba.
Mnogi misle da se detinjstvo završi kad napuniš, recimo, trinaest godina. Ne. Detinjstvo se završi kad shvatiš da svet ne funkcioniše onako kako si ga kao dete zamišljao.
Čule smo bile da u naš kraj treba da se doseli još jedna devojčica.
To popodne, kad je stigao kamion sa njihovim stvarima, došla je i ona. Bila je malo starija od nas i nekako drukčija. Po svemu. Iskoračila je iz onog kamiona, obučena kao da je Nova Godina. Ma kakva Nova Godina! Ja sam tako obučene devojčice viđala samo na televiziji, kad se nosila Titova štafeta. Nisam ni znala da takve u stvarnosti postoje!
Istrča, dakle, ta Nova na dvorište i odmah nam priđe. Ana i ja smo sedele ispred ulaza u moju kuću i igrale se bolnice sa onim našim lutkicama. Nova je pogledala šta to radimo i ponosno izjavila: „A ja imam Barbiku!“
„Ja imam Kristinu!“ rekla sam naivno, ne sluteći da već u sledećem momentu dolazi kraj mog detinjstva. Da sam tada znala ono što sada znam, sakrila bih se sa mojom Kristinom u najtamniji ugao kuće i ne bih izlazila dok se Nova ponovo ne odseli. Ali nisam.
„Ha, ha!“ nasmeja se glasno i otrča do automobila. Kopala je nešto po stvarima na zadnjem sedištu i ubzo se vratila. U rukama je držala iPhone 6 tadašnjeg vremena. Njena lutka je savijala ruke u laktovima i noge u kolenima. Imala je dugu žutu kosu. Imala je i odeću koju sam viđala samo na plesačicama, koje su plesale iza Zdravka Čolića. I, što je najvažnije, bila je mršava! Mršava lutka!
Nova je ispružila svoju ruku i to čudo se našlo pravo ispred mog lica. Instinktivno sam ispružila ručicu, koja je sprečena u svom naumu ostala da visi u vazduhu.
„A, ne, ne! Ne smem nikome da je dajem! Mnogo je skupa!“ odgovorila je, dok je povlačila ka sebi i drugom rukom poklopila kao da, recimo, pada kiša, pa se plaši da ne pokisne.
Osetila sam kako moje srdašce dobuje u grudima kao da sam trčala tri kruga oko školskog dvorišta, a obrazi mi gore.
Više ništa nije postojalo. Ni moja Kristina, ni Ana i njena lutka, čak ni mače, koje smo pre nedelju dana udomili. Barbika je moj savršeni mali svet pretvorila u bezvredan i smešan u jednom jedinom trenutku.
Nova je krenula da joj polako skida odeću. Pažljivo je u kutijicu, koju je ponela, odlagala njene stvari, sve dok lutka nije ostala kao od majke rođena. Na sebi je imala samo neke male gaćice, kakve do tada nisam videla.
„Sigurno joj se stalno uvlače u guzu, kad su tako male,“ pomislila sam i netremice je posmatrala.
Noge vitke i beskrajno duge, struk debljine mog palca, sisice koje su stajale uspravno, a guza mala, skoro sićušna i natrćena. Pomislila sam tada kako je moja Kristina debela, kako ja neću da budem takva kad porastem, kako hoću da ličim na tu Barbiku. Ono što nisam razumela je – da je Barbika nestvarna, da u prirodi nema tako dugih i tankih nogu, tolickog struka i sisica koje stoje kao da si u bestežinskom stanju. To sam, na žalost, shvatila tek posle mnogo, mnogo godina. A u međuvremenu sam svaki Božiji dan stajala ispred ogledala i gledala u Ne-Barbiku, koja mi se u njemu pojavljivala. Gledala i očajavala.
Neću ni da ti pričam koliko sam se godina osećala ružno, debelo, nedovoljno lepo zbog te jebene lutke. Moja Kristina mi nikada nije stvarala taj nemir. A ova tuđinka jeste. Godinama.
Draga – da skratim priču. Moja ćerka sada ima 12 godina. Ta gadura nikada nije ušla u našu kuću.
1:0 za mene, ali utakmica se nastavlja.
Na tebe je red.
