Da se razumemo, ženska prava u Avganistanu nikad nisu bila na nivou ravnopravnosti, ali ovo što se sada dešava nema veze sa mini suknjama i šminkom – ovo se odnosi na institucionalizaciju mržnje prema ženama. I Kabul u tome nije usamljen, piše Neposlušna.

Ova institucionalizacija mržnje prema ženama ne pada sa neba, odjednom, već je reč o klici koja buja dok mi skrećemo poglede, kao u Kabulu. Ako su nam ljudska prava važna, važna su nam i ženska prava, uvek i svuda, jer su žene ljudi, čak i kad se ne slažemo ili su loši ljudi.

Učimo na primeru istorije Avganistana, u kome su žene izborile pravo glasa 1919., godinu dana pre UK, ili 26 godina pre SFRJ. Kad je reč o obazovanju žena, ono se, sa pravom glasa za žene, smatralo civilizacijskim napretkom, te se na njemu insistiralo pod kraljem Amanullahom.

Godine 1921. je na snagu stupio zakon koji je zabranjivao prisilni i dečji brak, kao i prakse prodavanja mlade i poligamije. Ipak, polna segregacija (posebni prostori za muškarce i žene) je postojala, i nastavila je da postoji sve do ’50ih.

’60ih godina se donosi nov ustav koji na neke načine uključuje žene u politički život. Ipak, sve ovo se odnosi na bogate žene, obrazovane u liberalnom duhu i naprozapadnim idejama – ovih godina se na zapadu budi drugovalni feminizam i žene se ujedinjuju u borbi za svoja prava.

Ovu borbu u Avganistanu predvodi kraljica Soraja, koja 1922. osniva prvi ženski magazin i prve ženske organizacije, a takođe dovodi u pitanje i polnu segregaciju pojavljujući se u javnosti sa mužem, i pokrivanje glave, jer u javnosti ne nosi maramu.

Ženska organizacija Women’s Welfare Association, osnovana od strane jedne druge kraljice, Humaire Begum, obučava žene ali i promoviše obrazovanje devojčica, koje početkom pedesetih godina imaju pravo da studiraju na Kabulskom univerzitetu.

Krajem ’50ih, žene se zapošljavaju na Radio Kabul, ali ovo, u zemlji koja je decenijama tretirala žene kao građane drugog reda, budi nezadovoljstvo. Pojavljivanje plemkinja bez marama dovodi do toga da se zakon šerijata počne ponovo spominjati i on vrlo važi za siromašne žene.

U sovjetkoj eri ženska prava nastavljaju da se nadograđuju – žene sada imaju pravo da biraju karijeru ili muža, pa čak i da rade u državnim institucijama. Ponavljam, ovo važi za bogate žene koje žive u gradovima, siromašne žene u ostatku zemlje i dalje žive pod šerijatom.

Talibani, ekstremistička šerijatska paravojna frakcija koja je zauzela Kabul nastaje ’90ih godina XX veka kako bi “povratila” red nakon povlačenja sovjetskih trupa. Iako nastaju ’94 već ’96 preuzimaju kontrolu nad većim delom zemlje i zvanično su na vlasti do 2001. godine.

Prvo što su uradili je što su zabranili obrazovanje devojčicama starijim od 10 godina, a kako se uticaj njihovih ideja širio, došao je i do Pakistana, gde je skoro deceniju kasnije upravo iz tih razloga i Malala Yousafzai upucana.

Talibani zabranjuju ženama da rade i napuštaju dom bez pratnje muškog rođaka, a burka postaje obavezna. Žene su praktično u kućnom pritvoru, a neke od njih boje prozorska stakla u crno radi bezbednosti. Ukoliko odbiju pravila, bivaju kamenovane, bičovane, polivane kiselinom…

Prisilni i dečji brakovi se vraćaju, žene se trafikuju u seksualno ropstvo, silovane žene su ubijane “iz časti”, zbog sramoćenja porodice. 2001. UN postavlja novu vladu, u kojoj se čak i žene nalaze. Ipak, ono na papiru nije realnost većine žena koje su primorane na šerijat.

Raste nasilja nad ženama, a donosi se zakon koji omogućava članovima porodice da odbiju da svedoče u slučajevima nasilja. Ženama je zabranjeno da voze, da učestvuju na međunarodnim takmičenjima (Olimpijada), a nemaju ni pravo da stave svoje ime na matični list sopstvene dece.

Sada, kada su izvršili puč i došli na vlast, Talibani su nastavili da sprovode svoje ženomrzačke politike – burke su ponovo obavezne, školovanje za devojčice je zabranjeno, kao i pravo da rade plaćen posao a muška pratnja u javnom prostoru je obavezna.

Talibani sada idu od vrata do vrata, sa spiskovima devojčica koje nisu udate, i prisiljavaju ih da se udaju za vojnike. Neke od devojčica imaju samo 12 godina. Ista pravila važe i za udovice koje su mlađe od 45 godina. Odbijanje se kažnjava smrću.

Žene se kamenuju, polivaju kiselinom, bičuju ili sakate zbog “prekršaja” poput nošenja sandala – nemoralne su što golim prstima na nogama zavode muškarce. Ali, nije potreban “razlog” za to – dovoljno je samo da dosade svojim muževima. Ženski život više nema nikakvu vrednost.

I sad se pitate – kakve veze ovo ima sa Balkanom? Ovde žene nose sandale i ne moraju da se pokrivaju, mogu da voze kola, školuju se i rade. Ima veze, jer je zajednička tačka mržnja prema ženama koja je na ovim prostorima možda i dalje klica, ali je vrlo perspektivna klica.

Klica je kad državni zvaničnici okrivljuju žene za propast nacije jer, umesto da rađaju za “gvozdeni puk za koji nas nema dovoljno”, “biraju” da se obrazuju, rade i budu ekonomski nezavisne od muškaraca.

Klica je kad se spominje Ministarstvo za dozvolu (tj zabranu) abortusa i žene svode na inkubatore za spomenut gvozdeni puk i kad se ogranizuju porodične šetnje koje veze s porodicom nemaju (inače bi to bio protest ispred Ministarstva koje finansijski sakati porodice sa decom).

Klica je i kad ne verujemo ženama da su bile zlostavljane, kada pravdamo nasilnike sa “same su tražile” ili “što su bile same u javnom prostoru” i kad ženske organizacije koje pružaju pomoć tim ženama nazivamo “stranim plaćenicama”, što je zapravo preslikana talibanska praksa.

Klica je i kada ovde na Tviteru lupetamo kako su žene nakon 30-te godine neupotrebljive (i žene su ljudi a ljudi nisu salama da im prođe rok trajanja!) jer više nisu zadovoljavajuće ikebane na vrhuncu reproduktivne moći. “Žene stare kao mleko, a muškarci kao vino” je klica.

Klica ima svuda oko nas, ali ih primetimo obično tek kad bude prekasno. Ipak, nije dovoljno da ih samo mi žene primetimo, potrebno je i da imamo podršku muškaraca u satiranju takvih klica – ovo moramo zajedno. Jer mržnja je korov koji iz klice izraste preko noći, kao u Kabulu.

To što ja imam mogućnost da se obrazujem, radim ili odem do grada sama, puštene kose, u šortsu, bez muške pratnje nema svaka žena na Balkanu. Nekad se ove ideje pakuju u oblandu religije, ali se najčešće ni ne pakuju, polako se normalizuju – zna se gde je mesto žene, zar ne?

Zato je važno da stanemo i razmislimo o zajedničkim tačkama mržnje prema ženama i u Kabulu i na Balkanu, logika je svuda ista. Nikad nije bilo reči o mini suknjama, već o pravu na dostojanstven život bez nasilja, a odavno je i ovde posejana klica koja to pravo dovodi u pitanje.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.